Голи оток из четвртог пута: Може ли Милатовић да преокрене историју Црне Горе?

Да ли из породичних разлога, јер му је деда као капетан Jугословенске народне армије одбио да окрене топове ка Русији и завршио на Голом отоку, или зарад неке више правде, председник Црне Горе Јаков Милатовић поднео је Скупштини Црне Горе Иницијативу за доношење закона о рехабилитацији и обештећењу политичких затвореника Голог отока, Светог Гргура и других затвора.

"Овим чином започињемо важан процес суочавања с прошлошћу и исправљања историјских неправди. Црна Гора, као демократска и правно утемељена држава, не смије занемарити чињеницу да су многи наши суграђани, због својих стварних или претпостављених политичких уверења, били изложени репресији, физичком и психичком насиљу, без правичног суђења и без могућности да икада докажу своју невиност. Доношењем овог закона, Црна Гора би признала њихову патњу и омогућила им моралну и правну рехабилитацију и обештећење", изјавио је Милатовић.

По његовим речима, иницијатива није усмерена против било кога – већ је "за све нас".

"За жртве које нису имале глас, за њихове породице које су деценијама носиле терет стигме и тишине, и за Црну Гору која мора пронаћи снагу да се суочи са својом прошлошћу и изгради друштво засновано на правди и поштовању људских права. Као што сам јавно обећао прошле године, данас предузимам конкретне кораке да исправимо ову тамну мрљу из наше историје. Зато позивам све посланике, без обзира на њихове политичке разлике, да подрже ову иницијативу, да подрже овај закон. Тиме ћемо заједно потврдити да Црна Гора јесте и да мора бити држава која стоји на бранику истине, правде и достојанства сваког њеног грађанина", рекао је Милатовић.

Иницијатива се, како се наводи у тексту достављеном Скупштини, "односи на особе које су, без правичног суђења и адекватних доказа, на основу административних одлука или и без њих, биле затворене и изложене нехуманим условима на Голом отоку, током периода политичких прогона у бившој Југославији, због наводне или претпостављене подршке Резолуцији Информбироа".

У иницијативи се даље наводи да је према доступним информацијама, на Голом отоку, Светом Гргуру и другим затворима, у периоду између 1948. и 1956. године, затворено најмање 16.101 особа, од чега чак 3.390 из Црне Горе или 21,5 одсто, што је пропорционално далеко највећи број затвореника у односу на број становника тадашњих југословенских република. Констатује се да је, упркос томе, Црна Гора ипак остала једина држава у региону (за разлику од Србије, Хрватске и Словеније) која још увек није донела било какав правно обавезујући акт којим би се омогућила рехабилитација и обештећење оних који су неправедно страдали.

Иначе, иницијатива председника Црне Горе Јакова Милатовића која је предлогом Скупштини сада и формализована пети је по реду покушај да се жртве Голог отока у Црној Гори рехабилитују односно обештете, а претходна четири пропали су из разних разлога.

Редом, захтеви за морално и правно обештећење информбироваца, односно њихових породица били су пред владама Мила Ђукановића, Душка Марковића, Здравка Кривокапића, Дритана Абазовића, затим и пред владом Милојка Спајића, али, позитивних одговора од стране државне власти до сада није било.

Затвор на Голом отоку формиран је 1949. године, носио је званично име "Радилиште административно кажњених мушкараца и жена друштвено корисним радом", када се појавила потреба да се ухапшени у тадашњој Југославији, они који су у сукобу Тита и Стаљина стали на Стаљинову страну, односно они који су подржали резолуцију Информбироа из 1948. године,  изолују од осталих затвореника.

Као предлагачи ове идеје, "изолације информбироваца" на неком удаљеном острву у историјској литератури помињу се Иван Стево Крајачић, шеф УДБЕ за Хрватску и Едвард Кардељ, члан ЦК КПЈ, а одабир Голог отока за ову намену приписује се књижевнику Мирославу Крлежи који је од вајара Антуна Аугустинчића чуо за "острво мермера" у Јадранском мору близу Раба.

Како је интервенција Варшавског уговора у Југославији тих месеци висила у ваздуху, на граници ка Румунији, Мађарској и Бугарској низали се инциденти, поред осталог и они оружани, јавила се и практична потреба да се информбировци међу којима је било доста војних лица, учесника НОБ-а, склоне што даље од границе и изолују како би "ревидирали", а затим се вратили својој партији и идејама друга Тита.

Од јула 1949. када су на Голом отоку подигнути први објекти будућег затвора и када су на острво стигле прве групе информбироваца, најпре из Хрватске а потом и веће групе из Србије и Црне Горе до 1956. када је затвор променио намену, постао робијашница за окореле криминалце, кроз голооточке казамате прошло је 15.173 мушкарца и 928 жена.

У хапшењу информбироваца најревноснија је била Контраобавештајна служба које је привела 3.592 људи, у највећој мери били су то официри ЈА, 22 посто свих ухапшених. Активна је била и УДБА по републикама, па је тако УДБА Србије ухапсила 2.943 будућих голооточана, док је УДБА Црне Горе само мало заостала за колегама из Србије, ухапсили су 1.740 ибеоваца.

РТ Балкан на Голом отоку: Шта је остало од озлоглашеног логора?

За седам година колико је затвор био отворен за информбировце, на Голом отоку нашло се укупно 7.076 Срба и 3.468 Црногораца, 2.561 Хрват и тек 567 Словенаца. Остало је забележено и да је најмлађи затвореник, ухапшен 5. септембра 1949. године био Вуксан Кнежевић стар тада 17 година.

О патњама, понижењима, ужасима Голог отока, заточеници који су тамо стизали не по судским, него углавном по партијским казнама мало су или нимало говорили. Радили су у каменолому, лети по температурама од 40 или 50 степени, зими по јакој хладноћи, уз мало хране, још мање воде, уз стална малтретирања, мучења. Подељени на "банду" и "ревидиране" затвореници су на вечерњим састанцима били у прилици да ревидирају своје стаљинистичке ставове. Рађено је све да се људи сломе, од "топлог зеца" до бојкота, да затраже пријем међу "ревидиране". Једна од оних који никада нису сломљени била је, остало је записано,  Миљуша Јовановић, сестра генерала Арсе Јовановића.

У Подгорици су почетком 90-их година прошлог века подигнути споменик и трг голооточким жртвама а 1992. Скупштина Црне Горе усвојила је Декларацију осуди кршења људских права и злоупотребе власти којом је, поред осталог, осуђен терор над осуђеницима на Голом отоку.