Зашто је Војводина опет постала "вруће политичко питање", која је разлика између присаједињења и прикључења, на чему воле да инсистирају "аутономаши", одакле потичу приче да Војводину пљачка Србија, каква је улога страног фактора, о свему овоме, Љиљана Смајловић, новинарка и ауторка "Релативизације", разговарала је са Петром Ђурђевим, историчарем и бившим директором Историјског архива Новог Сада.
"Они (аутономаши) представљају минорну политичку снагу и у времену краљевине и данас. Али у времену великих дестабилизација, такви покрети могу да се искористе за остваривање парцијалних интереса неких других сила на овом простору", објашњава Ђурђев.
Уз присећање на кампању "Ја сам Војвођанин", он указује на замку да се наметањем једног таквог квази-идентитета, покушава, како каже, да се негира српски идентитет.
"Ако имате довољно пара и ако можете да контролишете одређене политичаре, ви можете да направите одређене промене", наводи саговорник.
Интереси неких глобалних играча су да кроз пропагирање војвођанске нације, ослабе Републику Србију, истиче Ђурђев.
"Да је то природан културолошки, социолошки феномен који се дешава у читавој Европи, могао бих да прихватим као нешто природно. Али, ми такве покушаје не видимо ни у Италији, ни Францукој, Енглеској, да такве регионалне идентитете претварамо у националне. То једино видимо на подручју руског и српског подручја. Ово је покушај политичког, културног, националног дељења простора који тако издељени, постају лакши за контролу", објашњава саговорник "Релативизације".
Замагљивањем историјског сећања, како каже, ствара се шанса да се креирају нови идентитети.
"Ако имамо слику и сећамо се да смо на том простору присутни као изузетно важан политички субјекат још од 14, 15. века, онда не можемо да прихватимо тезе о 1918. и 1945. као кључној, већ је то земља која је одистински српска, и која је увек гравитирала ка својој матици", истиче Ђурђев.
Одговарајући на питање како гледа на реченицу Динка Грухоњића, "они праве некакве цркве које изгледају грозно, а ми смо навикли на оне лепе", Ђурђев објашњава да потиче из времена када су све цркве морале да буду у барокном стилу и да све до 1918. године, осим манастира, "нисмо имали храмове".
"Нисмо били у прилици да градимо храмове у свом традиционалном стилу, који су фалили у свим већим градовима. Ми сада видимо један елеменат екстремног левичарења код кружока код кога је слободно исказивање вере, страно", наводи Ђурђев.
Гост "Релативизације" подсећа на знаменито дело Паје Јовановића "Сеоба Срба", којима су Срби покушали да покажу своје утемељено право на тој територији.
"Мађарски народ је 1896. године прославио Миленијумску изложбу, односно 1.000 година откако су дошли у Панонију. Српски одговор је био управо прављење те слике где су Срби показали своје привилегије", објашњава он.
Он подсећа да трагове српског насељавања на простору данашње Војводине видимо у касном средњем веку, поготово од времена деспота Стефана Лазаревића када Фрушка гора постаје важан духовни центар. Указује и на период када се национална струкутура мења и када се чинило да ће Срби нестати са ових подручја, а онда, како каже, долази рат и после тога, слобода.
"Када је српска војска ушла и зауставила хаос на том подручју, као гарант стабилности, знате ли колико је убила људи мађарске припадности? Ниједног. Војвода Петар Бојовић и српски јунаци који су преживели хаос, године рата, нису дошли као осветничка војска на просторе Бачке, Барање, Баната, него као снага реда и стабилности, омогућили да читав простор постане саставни део Краљевине Србије", истиче Ђурђев.
Коментаришући разлику коју "аутономаши" праве између присаједињења и прикључења, Ђурђев објашњава због чега воле да инсиситрају на томе да се Војводина прикључила.
"У до тада невиђеној демократској атмосфери 1918. године, слободно су изабрани представници који су изгласали присаједињење Бачке, Барање и Баната Краљевини Србији. А 1945. године завршава се процес прикључења, када се формира главни ослободилачки народни одбор Војводине који доноси одлуку да се прикључи Социјалистичкој Републици Србије. Они негирају 1918. годину, а дража им је Војводина која настаје 1945. Али нико Србе није уопште никада није питао на референдуму да ли желе аутономију у оквиру своје државе", наводи гост "Релативизације".
На питање новинарке како се од тога да је "Аутономија Војводине била борба за српска национална права у односу на Аустроугарску, дошло до тога да су модерни аутономаши преокренули причу и да је сада "аутономија потребна Војводини да би се од Србије одвојила", Ђурђев објашњава.
"То је ехо из прошости, то није масован покрет, већ ставови које видимо код појединаца и сан за бившим привилегијама, када је неко из Новог Сада био шеф државне безбедности, судија Уставног суда...", наводи он.
Да се често може чути да "Србија пљачка Војводину", Ђурђев истиче да то није нова синтагма и да је то парола која се користила у хрватској сељачкој странци, позната као - "где су наши новци".
"За све комплексне проблеме, народу су давана једноставна објашњења. Најлакше је оптужити Београд и централизацију", истиче Ђурђев.