Сукоб на Косову и Метохији на самом измаку деведесетих година двадесетог века није имао никакве везе с религијом и ко тврди другачије на путу је да постане ултрадесничар, ако то већ и није, сугерише нам новинар "Франкфуртер алгемајне цајтунга" Михаел Мартенс, "добар познавалац овдашњих прилика", што би рекли прозападни медији, или човек којег је посао нанео у наше двориште које радо прекопава и анализира.
У најновијој таквој анализи на Иксу, Мартенс уз цитат "НАТО погрешио у рату на Косову, јер је бомбардовао Србе хришћане да би помогао муслиманским Албанцима, а требало је да буде обрнуто" испод којег је фотографија Маркуса Фронмајера из Алтернативе из Немачку и његов интервју, објашњава како је овај наратив погрешан на много начина. Као и да такво виђење НАТО бомбардовања имају европски ултрадесничари.
Клише је да су југословенски ратови првенствено били везани за религију, а у случају "Косова", постоји још један аспект који се не уклапа у ову перспективу, наводи немачки новинар.
Он се позива на "највећи масакр који су починили 'хришћански Срби' на Косову", у априлу 1999, а за који тврди да су жртве били католици.
"Па како то објашњавају они који тврде да су ти ратови били у вези с религијом, хришћанство против ислама? Па не могу, пошто чињенице стоје на путу њиховој идеологији", истиче Мартенс у својој краткој анализи.
Стручњак за постјугословенски простор какав је Мартенс сигурно зна да су "хришћани" у Другом светском рату починили геноцид над хришћанима, Хрвати католици над Србима православцима, и да би било заиста неозбиљно, а уствари трагикомично, то узети као аргумент да то није био верски сукоб јер, побогу, и једни и други су хришћани.
Вратимо се, међутим, на случај "Косова".
Ако би неко заиста хтео да се бави чињеницама, има их обиље, од оних документованих до оних који боду очи сваком ко оде на Косово и Метохију. Од извештаја блаженопочившег патријарха Павла (тада епископа рашко-призренског) Светом архијерејском Синоду о страдању цркве на Космету из шездесетих година прошлог века, до данашњег манастира Високи Дечани опасаног бодљикавом жицом и под стражом Кфора. Прво су корени сукоба, а друго његове последице.
Сукоба у којем је, по Мартенсу и идеолозима НАТО бомбардовања као хуманитарне акције, Српска православна црква вероватно некаква колатерална штета у рату Срба и Албанаца. Баш никакве везе нема ни што је српска ни што је православна, ни што је у већински муслиманском окружењу. Тек ето некако, ничим изазвана, нашла се са својим Пећком патријаршијом, Дечанима, Грачаницом и Богородицом Љевишком на листи угрожене светске баштине Унеска.
Као што су и у погрому марта 2004. године гореле српске цркве и манастири ваљда зато што су се нашле на путу мирним демонстрантима којима је било хладно и за које је то објекат за потпалу, као и сваки други српски објекат тог типа.
Додуше, у понечему је Мартенс и у праву. Заиста јесте филозофско питање да ли Албанци светиње српског народа на КиМ више мрзе зато што су српске или зато што су православне.
Иначе, објава са којом је почело цело Мартенсово размишљање о погрешности веровања да на екс-југословенском простору религија икоме ишта значи почела је, као што рекосмо, цитатом. Судећи по фотографији прикаченој одмах испод, рекло би се да су то речи Маркуса Фронмајера из АфД-а из интервју насловљеног "Пројекат Косово је пропао".
На сајту АфД-а може се видети да је ово интервју од 30. маја 2023, а из исте године, само јануар, је и интервју Петера Бистрона, такође прикачен у Мартенсовим размишљањима. Ни у једном ни у другом нема цитиране реченице о НАТО-у: ако је веровати сајту ове "ултрадесничарске странке".
Зашто Мартенс извлачи две године старе интервјуе, чији повод нису били ни хришћани ни НАТО већ бесправна ситуација на КиМ под режимом Аљбина Куртија? Да нас позове на промоцију књиге "Масакр на Косову 1998-1999" Шкељзена Гашија, бившег политичког саветника Куртија. Прелепо, зар не?
Јер покренуће се на промоцији у Берлину у организацији Фондације "Хајнрих Бел", ова "верска" и бројна друга питања из већ класичне тријаде: одговорност (Срби), злочини (Срби), помирење (Албанци и "други" Срби). У Гашијевој књизи, обавештава нас Мартенс, на више од 800 страна описана су 83 масакра из 1998-1999. На другом месту (портал БИРН, Приштина), сазнајемо да од ових 83 има чак два случаја масакра над Србима.
Па у духу теме, да дамо свој скромни допринос памћењу и расправи о неважности религије у сукобу на Космету. Te 1999, 15. јуна у Призрену је киднапован монах Харитон (Лукић), а његово обезглављено тело нађено је годину дана касније од стране Комисије за ексхумацију, у селу Тусус код Призрена. Замонашен је 1998. у манастиру Светих Архангела код Призрена и то је било прво монашење у овој светињи после 550 година.
Српски "ултрадесничари" на муралима га представљају како држи своју главу у рукама, налик на свеце мученике, у – по Мартенсу, погрешном – уверењу да је отац Харитон страдао због своје вере.
Исте 1999, само 19. јула, припадници тзв. ОВК убили су јеромонаха Стефана Пурића у селу Будисавци, недалеко од манастира у коме је служио у метоху Пећке Патријаршије. Отац Стефан је отишао у набавку намирница када је отет. Према расположивим информацијама пресрели су га локални припадници ОВК и потом њему и Вујадину Вујевићу, који је био с њим, одсекли главу секиром у присуству више лица који су посматрали злочин, написао је о годишњици његове смрт дечански игуман Сава Јањић. Њихова тела су бачена у неку од јама и до данас нису пронађена.
Толико о чињеницама. И толико о идеологији.