С пролећа 2004. године на Косову и Метохији, од албанских политичара, албанских медија па и од стране доброг дела албанског народа, била је створена таква атмосфера да се чекала само искра, и најмања, повод, па да све плане.
Нажалост, 16. марта 2004. године, током поподнева то се и догодило. У селу Чабра, на старом путу између северног дела Косовске Митровице и Зубиног Потока десила се трагедија. У набујалом Ибру утопила су се тројица албанских дечака из села, приштински медији као да су то једва дочекали, као запета пушка за трагични догађај оптужили су Србе.
Да се није то десило, догодило би се нешто друго. Повод би пре или касније био нађен, погром би се догодио.
И пре него што је истрага дала макар прве назнаке шта се заиста десило, који сат после трагедије, медији из Приштине без икаквих провера, без "друге стране", без и мало задршке, свесни шта такве објаве могу узроковати, објавили су да су четворица албанских дечака из села Чабра, "бежећи од паса и деце из суседног, српског села Зупче упали у Ибар", да су се "тројица дечака утопили, да је четврти успео да исплива".
Талас терора који ће сутрадан бити покренут, који ће запљуснути српске средине, однети бројне жртве, ништа више није могло зауставити.
Ни изјаве из УНМИК полиције да су оптужбе на рачун Срба из села Зупче, с друге стране Ибра и магистрале Косовска Митровица – Зубин Поток неосноване, да није било кривичног дела, да албанске дечаке нико није натерао у набујалу реку. На Косову и Метохији наредних два дана биће убијено 28 људи, више од 4.000 Срба прогнано из својих кућа и села, 35 цркава и манастира запаљено, као и више од 1.000 српских кућа.
Наредне ноћи, у Ибру испод села нађена су тела двојице дечака, Егзона Делија и Абнију Веселија, за телом трећег дечака, Фљорента Веселија настављена је потрага. Портпарол УНМИК-а Нериџ Синг изјавио је да је "четврти, преживели дечак био под великим притиском посебно албанских медија да за смрт деце оптужи Србе". Дерек Чепел, из УНМИК-а, демантовао је наводе приштинских медија да су албански дечаци упали у Ибар и удавили се бежећи од Срба. Навео је да је талас насиља који убрзо покренут био планиран.
Догађаји су селу Чабра током 16. марта били су само непосредни повод за напад на Србе широм Косова и Метохије. Оркестрирана кампања која ће кулминирати догађајима 17. и 18. марта трајала је читавог тог пролећа. Од протеста тзв. ОВК због хапшења Селима Краснићија, команданта косовског заштитног корпуса у Призрену, рафалне пуцњаве на 18-годишњег Јовицу Илића у Чаглавици, протеста хиљада Албанаца и сукоба на главном мосту у Косовској Митровици, до убиства Мирјане Марковић и Златомира Крстића у селу код Липљана, пуцњава на српске куће у Старом Грацку...
Сутрадан, 17. марта, само за неупућене неочекивано, уследиће експлозија насиља. Више хиљада Албанаца покушали су већ око подне да се преко главног моста на Ибру у Митровици пробију на северну, српску страну града. На самом мосту, 15-так километара низводно од Чабре дошло је до жестоких сукоба са припадницима УНМИК-а, али и са групама Срба који су покушавали да одбране град и своје породице, куће и станове у зградама на другој обали Ибра. Продор Албанаца из Јужне Митровице спречен је употребом физичке силе, великих количина сузавца, коришћени су гумени меци, шок бомбе... Мост који је је од стране међународних снага блокиран још 16. марта увече, био је претворен у праву ратну зону.
Мало иза поднева око главног моста почела је пуцњава, посебно из правца насеља Три солитера. Око 14 сати у Колашинској улици која је одмах поред Ибра, на око 150 метара од главног моста, убијени су Боривоје Спасојевић и Јана Тучев, УНМИК полицајац из Бугарске је рањен.
"Отац је ујутру отишао на посао у 'Трепчу' где је и провео радни век. Претпостављам да је, кад је чуо да су почели немири, кренуо према кући, погођен је снајперским хицем кад је био у Колашинској улици, одмах поред Ибра, на тек десетак метара од стана. Убили су га ни крива ни дужна, на правди Бога", испричао је пре коју годину за РТ Балкан Боривојев син, Драган Спасојевић.
Драган је и сам био сведок трагичних догађаја 17. марта 2004. године.
"Поподне, као јуче да је било, а ја сам била мала, брат још мањи, никад нећу заборавити кад је отац клекнуо на земљу, загрлио мене и брата, заплакао и кроз сузе једва изустио: 'Шиптари су вам убили мајку.' Онако мала, покушавала сам да укапирам шта се дешава, како је могуће да мајке нема, да је никад више нећу видети, шта ћемо сад брат и ја без мајке", сведочила је за РТ Балкан Елеонора Тучев, ћерка убијене Јане.
За смрт Драгановог оца Бориваја Спасојевића, као и за смрт Јане Тучеве, до дан данас нико није одговарао.
Истовремено са догађајима око главног моста на Ибру у Косовској Митровици, кренули су напади на Србе широм Косова и Метохије. Хиљаде Албанаца у координисаном нападу у Приштини су напали и убрзо запалили зграду "ЈУ програма".
У тој згради у тренутку напада била је већина од пар десетина Срба колико их је остало од 40.000 колико их је до рата живело у главном граду покрајине. Тридесетак Срба склонили су се у један стан како би били заједно и како би се заштитили, снаге КФОР-а успеле су, после више покушаја, да ове људе извуку и склоне у своју базу. Током поподнева у Приштини је запаљена и црква Светог Николе. У насељу Врањевац албански екстремисти заузели су станицу УНМИК полиције, запалили више полицијских возила.
У Чаглавици, тек пар километара источно од Приштине, око 13 сати, више хиљада Албанаца пробили су кордон КФОР-а, у правој , жестокој ерупцији мржње и насиља запалили су десетак српских кућа.
Хицима из снајпера и од бомби, тог поподнева, наредне ноћи, рањено је неколико Срба. У акцији КФОР-а жене, деца и старци из тог насеља тек после неколико сати евакуисани су у Лапље Село и Грачаницу, нешто веће оближње српске енклаве. Руља која је жарила и палила по Чаглавици потиснута је према Приштини тек око 18 сати, када су у Чаглавицу ушле америчке снаге из састава КФОР-а.
Нападнуто је и српско село Свињаре на ободу јужног дела Косовске Митровице. У село су упале десетине, стотине екстремиста, протерано је 600 Срба и спаљено и опљачкано више од 100 кућа. Већина Срба из Свињара, спасавајући тек главе, са по пар кеса ствари, уточиште су нашли на другој страни Ибра, у Северној Митровици, Звечану.
Те вечери из Свињара су према северном делу Косовске Митровице, уз стотине Срба протерани и Драган и његова супруга Стојанка Антић
"Пред само вече наста вика, трка по селу, галама, комшије зову једни друге, питају шта да се ради, да бежимо, куће мало даље од нас већ горе. Једни вичу да се бежи, други неће, испод села, погледам, код пруге, ланац војске, не знамо је ли УЧК или су Французи из КФОР-а, изнад села исто нека војска. Стигоше камиони, евакуација у касарну Баир, иде цео заселак, 150 људи, неки су већ побегли ка Митровици. Ја на камион, шта сам понео, ништа, а у глави ми слика да ме је на том истом месту, 1943. године, неки Немац као дечачића јурио џипом, да ме згази", причао је Драган за РТ Балкан пре коју годину.
Албанци који су аутобусима, организовано, из Дренице превезени до Косова Поља, истог дана из овог насеља протерали су све преостале Србе који су се после прогона 1999. године затекли у насељу. Дренички екстремисти запалили су зграду општине, Дом здравља и школу "Свети Сава", а затим до темеља и више српских кућа. Спаљене су обе цркве – црква Светог Николе у Косову Пољу и црква Свете Катарине у селу Бресје.
У центру Косова Поља, разуларена маса полила је бензином и живог спалила мештанина Златибора Трајковића. Његова супруга Радмила десетак година касније сведочила је да је тог дана село почело да гори, како је са супругом изашла на улицу када их је опколила маса Албанаца који су Златибора одмах почели да ударају. Њу је спасио један комшија Албанац који ју је ухватио за руку, истргао из масе, и одвео до куће у којој су била два њена девера, њихови синови, снаха, беба од шест месеци.
Поразбијани су и споменици на православном гробљу у Косову Пољу.
У Липљану, хицима из ватреног оружја у својој кући убијен је Ненад Весић, више особа је повређено. Неки од Албанаца, комшије Срба, покушали су тада да спрече прилазак нападача српским кућама, наводи се у једном каснијем извештају... Опљачкано је и срушено 30-так српских кућа.
На удару се нашао и Призрен где су, као и у Косову Пољу, читавог поподнева аутобусима довожени Албанци из суседних села.
У рушилачком таласу, 17. марта поподне, у граду у коме се затекло око 50 Срба, спаљен је Саборни храм Богородице Љевишке из 12. века, црква Светог Спаса из 14. века, саборни храм Светог великомученика Георгија из 19. века, црква Светог Николе из 14. века, црква Светог Гeоргија из 15. века, црква Свете Недеље из 14. века, запаљен је и манастир Светих Архангела, монаси су евакуисани. Истог дана запаљена је зграда Богословије "Кирило и Методије", зграда Епископије, у подруму зграде Богословије нађено је угљенисано тело Драгана Недељковића из Призрена.
У повратничком селу Бело Поље код Пећи спаљено је 25 кућа Срба повратника, оскрнављено православно гробље као и црква Ваведења Пресвете Богородице. Срби из села су евакуисани у базу КФОР-а у Загрмљу.
У Гњилану је убијен професор Слободан Перић, спаљено је 18 кућа, претучено 20-так углавном старијих мушкараца.
У Витини је, према тадашњим извештајима, неколико Албанаца покушало да спречи паљење српских кућа, док су припадници УНМИК-а и КФОР-а немо посматрали догађаје, неки обучени у цивилна одела. И у Ђаковици су спаљене цркве, пет старица које су живеле у порти цркве Пресвете Богородице евакуисане су у последњи час.
Следећег дана, 18. марта увече у Јужној Митровици запаљена је црква Светог Саве. Срби из северног дела града гледали су како на другој страни реке, пар стотина метара од Ибра, гори светиња а пламени језици осветљавају небо.
Иако су у неким случајевима реаговали, спасавали Србе, остало је забележено и да су снаге КФОР-а чији је мандат био да штите српско становништво у много случајева стајале као паралисане, тек посматрале руљу како жари и пали, убија.
"После смо кућу и имање продали неком Албанцу. А, шта друго да радимо, продали комшије, продали и ми. Те ноћи, кад смо продали кућу, сањам покојну мајку, вели ми: 'Еј, бре, где се одвојисмо'... Размишљам после, вероватно ми је то рекла јер се нећу сахранити у истом гробљу где и она", причао ми је пре пар година Драган Антић из Свињара који се после погрома скућио на Малом Звечану изнад Северне Митровице.
Албанац Алем Курти, упамћен по снимку на коме се види како ломи крст на храму Светог Илије у Подујеву, преминуо је пре осам–девет година, у Клиничком центру у Приштини. Медији у Приштини пренели су да је умро у страшним мукама.