Релативизација са Љиљаном Смајловић: Гошћа Даница Поповић
У седмој епизоди емисије "Релативизација" Љиљана Смајловић је са професорком Економског факултета у Београду Даницом Поповић разговарала о томе да ли треба бити учтив са неистомишљеницима, зашто у Пољској нема аутошовинизма и постоји ли политички дијалог у Србији.
На почетку емисије, Поповић објашњава зашто је отишла из институције коју је толико волела.
"То више није мој факултет, јер тамо су на челу људи који говоре другачијим језиком, мозгови су нам различитог састава".
О тренутној атмосфери у друшту, о томе да ли је могуће бити политички и културни неистомишљеник, али бити учтив према некоме, каже да је донела одлуку да не разговара са неистомишљеницима о питањима која су конфликтна.
"Сада су на власт дошли људи који нису достојни разговора", оцењује Поповић и додаје "дозвољавам да за некога тако није".
Осећам потребу да будим народ около
На питање Љиљане Смајловић, присећа се зашто је људе из власти назвала бубашвабама.
"То је био најдуховитији назив кога сам могла да се сетим, јер су то људи који су нико и које нико нигде не би никад приметио, а сад у једном тренутку се упале светла у парламенту и ти видиш ту особу и она сада на некога виче, као што су и мене једном оптуживали чак да сам купила нека три стана... Маса њих сутра више не постоји."
Умела је, каже, и раније да буде оштра, па се сећа како јој је сметало све у политици коју је водио Војислав Коштуница.
"Писала сам о њему са доста беса, јер Србија није изгледала како треба, била сам љута… ја то радим и сада."
"На мене највише утиче састав владе, људи које је Вучић изабрао да буду око њега, за које сматрам да су апсолутно сви некомпетентни. И друго, они никад не изражавају своје мишљење, него Вучићево мишљење", објашњава Поповић.
Сматра да овде више нема демократије, "а ја у тој ситуацији осећам потребу да будим народ около".
Када се плагијатори и слични постављају на неке функције, то је сигнал младима "што ја да се мучим, треба да се учланим у странку и тамо да напредујем".
"Ви, Срби"
Поповић мисли да је могуће да људи који се не слажу разговарају, поготову у политичком животу, зато што је тамо реч о интересима, а подршка у парламенту се обезбеђује тако што се "погађа".
Њено порекло је полупољско и са осмехом објашњава како јој се мајка често обраћа са "ви, Срби". По њеном мишљењу, у Пољској је много другачије:
"Код њих је Пољска изнад свега, нема везе да ли се ми слажемо. Њима је важно да Пољска изађе непосвађана... У Пољској нема аутошовинизма, сви смо са исте стране. Ми смо себи најважнији."
И сама је била мета прогона на факултету и лажно оптужена. Додаје да је увек имала подршку на факултету, осим кад се упале камере.
"Мени су долазили студенти да ми кажу 'Не дајте се, професорка'. Прихватала сам то са заxвалношћу, иако сам знала да ми нису никаква одбрана, јер одбрана вероватно и не постоји. Тако да сам ја то у својој глави релативизирала, иако су сви у тим тренуцима били уз мене."
И даље је заустављају на улици, то јој говори да су људи кивни на многе ствари које се овде дешавају.