Србија и Балкан
"Лора", вапаји за смрћу и за правдом: Зашто хрватски министар негира злочине над Србима
Док су пуна истина и правда и даље на чекању, у Хрватској понављају да логора у Лори није ни било, радило се о обичном затвору у коме је било тек "прекршаја овлашћења каквих има у свим војним затворима света"
Сведочења Веселина Бојовића, јединог преживелог из петнаесточлане никшићко-шавничке групе резервиста и војника ЈНА заточених у логору Лора крај Сплита почетком деведесетих година прошлог века, један је најстрашнијих прилога историји бешчашћа и људског лудила, а праве речи нема, на овим просторима.
"Зид нас је дијелио. Цијеле ноћи трајало је мучење, допирао је јаук, запомагање (...) познао сам црногорски нагласак. Наредног дана је све утихнуло, а мене су стражари позвали да још једним очистим те просторије гдје су мучени. Ту је била крв на све стране, дјелови тијела...", причао је Бојовић у једном од сведочења црногорским медијима.
"Твоји су земљаци сад у хладњачи", посведочио је да су му чувари рекли следећег јутра.
Бојовић је са још 12 војника, резервиста ЈНА и двојицом официра, заробљен 12. априла 1992. године на путу од Мостара према Чапљини. Пребачени су најпре у Метковић, а затим у војно-истражни центар Лора. У Лори је остао 125 дана…
"Шта су нам тамо радили то људски ум не може да смисли. Ни Јасеновац није раван шта је за кратко време урађено у Лори. Бију, доведу њихове пијане са ратишта да се иживљавају над нама… Kако се појаве на ходнику траже Црногорце да изађу на ходник… Малтретирање, кога си побио, колико си побио… Шта сам побио, ја са 18 година отишао у војску…", само је део сведочења Бојовића забележеног у филму "Зло прољеће 1992." телевизије Никшић.
"Лука Аџић, момак, 30-так година, имао је браду, бију га по четворица, све пуца на њему, нема дела тела из ког не иде крв. Дају нам ножеве да бодемо један другог, нареде нам да шамарамо једни друге… Прикопчају индукционе телефоне на полни орган, а онда нам нареде да вртимо ручицу… Три ноћи у блоку Ц хаос, чујемо кукњаву, молбе наших да их побију, катастрофа… Друго или треће јутро одвели су ме у блок Ц да орибам тоалет, крвави зидови, све у крви, ћелије крваве, иза закључаних врата чује се запомагање – 'Уби ме молим те, спаси ме, уби ме, молим те само кап воде ми дај…'", наставак је и само део овог језивог сведочења.
Сведочење Гаврила Трипковића који је био заточеник Лоре ушло је у извешај Амнести интернешенела за 1993. годину. Сведочио је како га је управник логора Томо Дуић увео у једну од ћелија Лоре, оно што је тамо затекао слика је која је преплашила и неке од злочинаца.
"Била су њих петорица, у униформама, наслоњени на зид, поређани по поду, неки у полулежећем положају. Измрцварени, поломљених руку и ногу, крвави. Биле су им одсечене уши, само један од њих је имао једно уво. Некима од њих биле су извађене очи, другима су преда мном вадили очи. Сјећам се како је један о мучитеља једном од оних људи одсекао језик. Једном нису извадили очи па је могао да види шта се са оним људима ради, онда су почели да кољу једног по једног", део је овог ужасног сведочења које је пренето у поменутом филму.
Дамјан Трипковић из Пребиловаца био је у Лори месец дана, за тих месец дана, каже у филму, можда 100 минута није пребијан. Гледао је како на кругу логора једном Никшићанину избијају око. а оно испада и "седам - осам минута игра по бетону".
Многе, многе ствари ће, каже у филму, умрети са њим, никад их ником неће испричати. Како он, тако и други заточеници Лоре.
"Изведоше ме један дан на стријељање, а мени исто као кад би ми ви сад рекли идемо да поједемо јагње и попијемо гајбу пива. Један чита, 'Добривоје Бојовић осуђује се на смрт стрељањем', стигло наређење из Загреба, поређаше се, праве циркус, уперише пушке у мене, оне пукоше, ја жив… Оно била маневарска муниција", сведочи у филму ТВ Никшић Добривоје Бојовић.
"Батинање затвореника рукама, ногама, гуменим цревима, палицама. 'Телефонирање' у виду прикључивана појединих нарочито осетљивих делова тела на индуковану електричну струју из пољског телефона. Присиљавање затвореника да по три дана и три ноћи не смеју да седну нити легну. Присиљавање затвореника да сами себи копају раке у дворишту логора. Присиљавање затвореника да до изнемоглости трче по логорском кругу. Претња убиством затвореника на тај начин да се присиљавају да главу ставе на пањ док су стражари замахивали секирама. Држање затвореника по целу ноћ у бурету са водом. Чупање или бријање на суво брада затвореника. Дозвољавање грађанима Сплита и болничком особљу и пацијентима у болници Фируле да туку затворенике на разне начине. Гашње цигарета по телу, глави и устима затвореника. Присиљавање затвореника да по цео дан гледају у Сунце. Присиљавање затвореника да једу туцани камен и песак", само је, по сведочењима преживелих део пописа мучења у Лори.
Има тога још много, над неким начинима иживљавања, над неким од бестијалности, просто стаје мозак.
"Према Бојовићевом казивању датом у поменутом црногорском документарцу, један од непосредних извршилаца злочина у 'Лори' био је управник логора Томислав Дуић, од кога је и он добијао највише батина. За главног непосредног извршиоца тортуре над Луком Аџићем, резервистом из Никшића, Бојовић именује Тању Дуић (данас "прослављена" хрватска списатељица под презименом Бјелобрајдић), тадашњу Дуићеву супругу.
Описује да је мучење вршено тако што је Дуићева Аџића бацала под ноге, газила, увлачила у кућицу за псе, терала да режи док други затвореници на њега лају", наводи у ауторском тексту Саво Штрбац из Документационо информативног центра Веритас.
По подацима овог центра, кроз "Лору" је од 1992. до 1997. прошло више од 1.000 званично регистрованих затвореника, стварни број је већи, јер они одређени за ликвидацију нису ни пописивани. Најмање 70 људи је побијено.
А онда, хрватски министар спољних и европских послова Гордан Грлић Радман у интервјуу подгоричким "Вијестима" просто, да се не употреби тежа реч, још једном пљуне у лице и родбини побијених и мучених у Лори, и њиховим пријатељима и кумовима, читавој јавности.
Kаже у поменутом интервјуу да "не постоји и никад није постојао никакав "логор Лора", да то није отворено питање, већ "наратив који циља на изједначавање агресора и жртве".
"Све око догађања у затвору у 'Лори' је процесуирано и пресуђено, те је у домену правосудног поступања, што нити је могуће, нити потребно коментарисати", речи су Грлића Радмана.
"За злочине у овом логору хрватски судови су до сада кроз два предмета ('Лора 1' и 'Лора 2') осудили осам припадника војне полиције ХВ на укупно 57 година затвора зато што су, "без икаквог правног основа, држали већи број заточених цивилних особа, углавном српске националности… при томе су вређали њихово људско достојанство, понижавали их, физички и психички злостављали, и телесно кажњавали – све до усмрћења неких од њих" (два цивила и три припадника ЈНА у првих неколико месеци)", наводи у ауторском тексту који је недавно пренела "Политика", Саво Штрбац.
У Хрватској је недавно, уз спонзорство тамошњег министарства бранилаца, аутор је Јаков Седлар, снимљен филм у коме се, на трагу оног што каже Грлић Радман, негира да је у Лори био логор већ војни затвор, да није било ни мучења ни убистава Срба већ "обичних прекршаја овлашћења каквих има у свим војним затворима света".
"Знам истину, ратног злочина у Лори није било", каже у овом филму Златко Чипчић, председник Удружења ветерана 72. Бојне војне полиције.
Судија Славко Лозина који је донео прву ослобађајућу пресуду за оптужене у случају Лора, такође се појављује у филму. Судија лозина познат је по поруци војним полицајцима из 72. бојне Војне полиције ХВ чији су припадници мучили и убијали затворенике у Лори - "Уз честитке прилажем по закону и божјој правди утемељену пресуду да ваши припадници нису злочинци, већ хероји који су одбранили Лијепу нашу. Бог вас благословио. Ваш судац Лозина".
Почетком фебруара ове године, у Специјалном државном тужилаштву Црне Горе, по замолници Жупанијског државног одвјетништва из Сплита испитан је Жабљачанин Веселин Бојовић, једини преживи из никшићко-шавничке групе резервиста који су сурово мучени а 14 њих побијени у Лори.
Пуна истина и правда и даље су на чекању, и 33 године после злочина. У Хрватској - разумљиво. А у Црној Гори? Да ли се из ове државе, 33 године после вапаја њихових држављана из ћелија Лоре да их мучитељи побију, да их тако спасу, сем вапаја најближих, чује вапај, крик, довољно гласан позив да се правда коначно утврди, да кости мученика нађу мира, да земаљска и божија правда буду задовољене? Да дуг и мртвима и живима буде намирен.
Шта кажу црногорски званичници на изјаву хрватског министра да логора у Лори није ни било, већ је реч о "обичном затвору", док су у хрватској јавности чује и да се радило о "коначишту за затворенике".
"Став г. Грлић Радмана не доприноси унапређењу међудржавних односа Црне Горе и Републике Хрватске. Црна Гора не сме заборавити своје грађане о чијем страдању у 'Лори' постоје бројна сведочанства. То је, у коначном, питање правде и државног достојанства", речено је "Вијестима" у кабинету председника Црне Горе на питање "да ли ће држава предузети нешто поводом ове изјаве Грлић Радмана и ако хоће - шта, а уколико неће – зашто".
Милатовић је додао и да је "лоша политика која је почетком деведесетих постојала у Црној Гори, допринела, између осталог, разарању бивше државе".
Од 15 заробљених из никшићко-шавничке групе, 13 је убијено у Лори.
На списку су Душан Баровић, Лука Газивода, Боривоје Зиројевић, Ранко Вујовић, Драгоман Докнић, Драган Јаковљевић, Павле Поповић, Милош Перуновић, Ратко Симовић, Неђељко Јанковић, Миљан Шушић, Радивоје Петковић и Радомир Вулић, а Лука Аџић кога је живог нашао Међународни црвени крст само неколико месеци касније преминуо је у Никшићу од последица тешког злостављања.
На различитим локацијама у Босни и Херцеговини, код Дувна, Мостара и Требиња годинама касније нађени су посмртни остаци 12 убијених, а тело Милоша Перуновића још није пронађено.
