Како је Милутин Миланковић описао савезничко бомбардовање 1944: Исповест у књизи "Сећање"

Писање својих успомена и сећања Милутин Миланковић је отпочео четири године након савезничког бомбардовања Београда. Као непосредни сведок тих дешавања у престоници, забележио је неверицу академске заједнице, колега-професора и својих комшија из Професорске колоније који су махом тврдили да је тако нешто немогуће.

Током окупације, често је виђао комшију Богдана Поповића, књижевног критичара, универзитетског професора и академика. Богдан је живео у истој улици као Миланковић и његова супруга Христина. Богдан је у Београду био познат и као прва љубав Драге Луњевица Машин (касније краљице Србије, супруге краља Александра Обреновића).

По избијању Другог светског рата, Богдан је живео у тешким приликама, зиме су биле јаке, а огрева није било. Но, он се загревао на топлим зрацима песништва. Кад год би га Миланковић посетио, затекао би га замотаног у ћебад, али са књигом у руци.

И Христина се јако радовала Богдановим посетама. Увек би се потрудила да га, уз чај, послужи и укусним слаткишима. Тако су приликом једног сусрета почетком априла 1944. слушали радио и начули да су Енглези и Американци, у јужној Италији, опремили велики аеродром за своје борбене авионе. Из базе у Фођи, авиони су могли да долете до Београда за један сат, па се говорило да ће ускоро бомбардовати и "нашу варош".

Када je Миланковић то саопштио комшији Богдану, он је одмахнуо руком и рекао: "Немогуће! Искључено! Као што знате, Први светски рат сам провео у Енглеској и упознао њихов џентлменски народ. Сваки Енглез добро зна да смо ушли у овај рат како би остали верни савезницима из Великог рата. Може ли се замислити да ће Енглеска напасти свог, до гроба верног, пријатеља? Зар енглеска штампа већ три године не жигоше зверске нападе Немаца на незаштићене вароши? Зар не спомињу стално, поред Варшаве и Амстердама, и Београд? Јавно мњење Енглеске бди над части своје нације и неће дозволити да она буде упрљана таквим нечовечним делом".

Али, две недеље доцније догодило се управо оно што је комшија Богдан сматрао немогућим. Било је то 16. априла 1944, на први дан нашег Ускрса, у подне, када су житељи Београда седали за трпезе да прославе празник васкрсења.

Огласиле су се сирене, а англоамерички авиони сручили су своје разорне бомбе на унутрашње квартове града и разорили га као да је од карата. Побијени становници остали су да леже по улицама и под рушевинама, а џентлменски народ Енглеске није рекао ни реч. Ти ваздушни напади поновили су се и идућих дана, а становници престонице почели су да беже у околне вароши. У нападу је учествовало око 600 бомбардера који су испуштали "тепих бомбе".

Са својом породицом Миланковић је отишао у Пожаревац, где је његов пашеног, београдски лекар Никола Белосавић, имао у околини те варошице виноград са малом, али удобном кућицом.

У близини Пожаревца, Миланковићи су провели три (релативно) мирна месеца. Преко њих су прелетали на стотине савезничких авиона, настављајући свој лет за Бугарску, Румунију или Мађарску.

Али једног дана, како је Миланковић записао у свој дневник – претрнули су од страха. Био је 18. мај када се један одред авиона одвојио и пошао на запад, право ка Београду. Убрзо су дознали да су овога пута његови спољни квартови били мета напада; а како су то густо насељени делови града, тај напад је имао "велики успех" – не само у погледу разарања материјалних добара, већ и у уништавању људских живота.

Слушајући вести, Миланковић је често страховао, али на свежем ваздуху, он је и радио. Дело које је написао на немачком "Кроз царство наука", преводио је на српски језик. Син јединац Василије је повремено одлазио у Београд да обиђе њихов дом и донесе им неке драгоцене а потребне ствари. Потом су Христина и он одлазили у Пожаревац и то продавали, а од добијеног новца куповали намирнице.
Половином јула вратили су се у Београд. Миланковић је похитао да посети комшију Богдана – али га је затекао телесно и душевно изнуреног, бледог и тужног.

Наш избор

Милутинов брат, Богдан Миланковић: Оснивач Сарајевске филхармоније и градитељ врхунских виолина

С' врата му он рече: "Не желим да живим у овом избезумљеном свету!" Миланковић се трудио да га охрабри и разувери, покушао је да се и нашали, али узалуд. Он је понављао: "Избезумљен свет! Не желим, не тражим, не очекујем ништа од њега! Најбоље је умрети. Умрети што пре!"

Недуго затим, жеља му се испунила – умро је 7. новембра 1944, дубоко разочаран у наше "савезнике".

Београд је од стране Енглеза и Американаца бомбардован више пута – на Ускрс 16. и 17. априла, 21. априла, 24. априла, 18. маја, 6. јуна, 8. јула и на крају 6. септембра 1944. на рођендан краља Петра Другог Карађорђевића.

Наши 'савезници' су такође бомбардовали Лесковац и Краљево, а број жртава (погинулих и рањених) никада није тачно утврђен.

Током бомбардовања од стране савезника у престоници је погинуло око 4.000 људи, дупло више него приликом бомбардовања од стране Немаца (1941).