Најрадоснији православни празник, након помена села Кравица буди осећај горчине, туге, безброј питања, која су и након 30 година без одговора, жал за временима у којима је синоним за Божић био само - радост.
Године 1993. Срби у селу надомак Братунца, рано ујутру, иако бесни рат, и не помишљају да могу да буду мете унапред разрађеног плана - када, где и колико њихових комшија, који ће се враћати са јутарње литургије или бити у кућама са породицама и гостима, ускоро постати број. Број који ће се спомињати сваког 7. јануара. Да ће њихово село постати симбол страдања, нашироко познато и много пута оплакано од Срба из свих крајева света.
Три деценије касније, док се радујемо празнику, славимо живот, несвесни да је срећа којом смо окружени - велика, вратимо се, бар на тренутак у 1993. годину. У годину обојену крвљу, као и многе године пре или касније, када је било изузетно важно да списак настрадалих Срба буде превелики.
Толико велики да ће они, који су вапили за што већом бројком убијених, морати годинама касније да крате поменуте спискове, а доказе о броју страдалих Срба уништавају беспоговорно, како их не би сачекала судбина која је српским генералима добро позната. Судбина која носи кратко име - Хаг.
У злочиначком походу на Кравице, у којем је учествовало око хиљаду до зуба наоружаних припадника Армије БиХ, убијено је 49 Срба, углавном цивила, а рањено њих 80. Четири особе одведене су у логор, од којих су две убијене.
Најмлађа жртва Владимир Гајић имао је само четири године, а најстарија била је Мара Божић, која је имала 84 године.
Коју годину мање имали су Владимир Стојановић и Ристо Поповић. Према подацима којима располаже и Општинска организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребренице, Орићеви бојовници оставили су пустош у Кравици. Опљачкали су, а потом и запалили, безмало 700 српских кућа.
Више од 1.000 мештана Кравице, носећи децу и рањенике, успело је да се кроз велике сметове снега, на путу дугом око пет километара преко планинских превоја, пробије до реке Дрине, да би чамцима били пребачени у Србију.
Председник Скупштине Републике Српске др Ненад Стевандић рекао је за РТ Балкан да је Кравица угаони камен међународног лицемерја, наводећи да је ту створен један медијски вакуум кроз заштиту злочинаца и игнорисање злочина и жртава.
"Шта више, када су слике жртава постављене уз пут Братунац – Коњевић поље, како би биле сачуване од заборава и како би се скренула пажња на некажњене злочине над српским цивилима, уследила је комбинована сарајевско-међународна хистерија и осуда тог чина", рекао је Стевандић за РТ Балкан.
Нагласио је да нема ни речи о истини, јер жртве из Кравице нису никога нападале.
"Побијени су на кућном прагу. На другој страни мит о Сребреници је толико велики да нико и не спомиње да су многе сребреничке (бошњачке) жртве стрељане након битака које су водили, чак и против побијених цивила у Кравици".
Председник Скупштине Републике Српске рекао је да самопоштовање свих Срба заправо налаже борбу за равноправност српских жртава са другим жртвама.
"Без тога у овом смислу ни мртви, ни преживели, али ни Република Српска не могу бити равноправни са другом страном", закључио је.
Председник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Бранимир Којић, за РТ Балкан покушао је да опише сопствена осећања, која су узнемирујућа. Објаснио је шта је дечија суза која се пролива за оцем. Из сопственог примера.
"За дан када су Срби славили, када су били уз своје божићне трпезе, Насер Орић и његови кољачи су осмислили покољ. Подсетићу на књигу Ибрана Мустафића, која нам говори да је акција у Кравици била припремљена много раније, су под изговором 'глади', под изговором 'тешке материјалне ситуације' у Сребреници, одлучили да побију све што стигну", рекао је за РТ Балкан.
Нагласио је да је Кравица увек, нарочито за муслимане из Подриња, била бастион српства и да ће увек то бити.
"Кравичани су људи који се никада и ничега нису плашили, али тог дана, били су неопрезни. О монструозности овог злочина говори и чињеница да су Насерови кољачи ишли на православно гробље у делу порте цркве. Ту су откопавали раке оних Срба који су у том рату убијени, а који су за муслимане били страх и трепет. Сви виђенији Срби који су убијени пре крвавог Божића, а којих су се непријатељи плашили, сви њихови гробови, били су откопани", каже Којић.
Мој отац је убијен јер је Србин, православац, јер слави славу
Којић је оценио је да је тиме јасно послата порука Србима да муслимани имају једну намеру геноцидне природе, као и да нема суживота два народа.
"Није само Кравица и није само Божић. Мој отац убијен је 8. октобра 1992. године, у селу Бањевић, српском селу са само тринаест кућа.
Сва прича и сав бошњачки наратив о некаквом геноциду над њима пада у воду. Мој отац није погинуо у неком муслиманском селу, погинуо је на свом огњишту, бранећи своју мајку, своју кућу, своју дедовину. Убијен је зато што је Србин, православац, зато што је слушао гусле, зато што је славио славу и зато што се крстио са три прста."
Истакао је да нико није одговарао за монструозне злочине над Србима и подсетио на интервју Фадиле Мујић, која је сведочила крвавом Божићу, која је и сама изнела истину о српским жртвама и страхотама кроз које су људи пролазили.
"Постоје подаци да је Кравица горела чак петнаест дана након Божића. Све су попалили, украли и побили све што је српско."
Подсетио је да се 16. јануара обележава и годишњица у помен убијеним Србима у Скеланима.
"Управо идем ка Скеланима. Гледам попаљене куће... Ово су још стратишта. Рат и даље није завршен. Сама чињеница да нико није одговарао, чињеница да је Насер Орић на слободи, да су његови бојовници и кољачи слободни, да су на функцијама, да примају плате из буџета Републике Српске је оно што боли све породице. Подриње је долина црних марама. Читав свет жели да представи Подриње као долину белих нишана, ово је заправо долина црних марама. Овде је проливена река српских суза. Суза српских мајки, деце и сестара"
Којић је нагласио да сви траже доказе о геноциду над Србима.
"Ми смо доказ. Ја сам доказ. Мој брат је доказ, многа деца су доказ. Ми смо расли и живимо без својих очева, без браће, без мајки, без сестара, без ујака и стричева. То је доказ!"
Не постоји случај напада српске војске за време празника
Генерал у пензији Милорад Ступар, први командант 72. бригаде за специјалне операције објаснио је за РТ Балкан да је до незапамћеног покоља у Кравици дошло, како због свирепости непријатељских војника, тако и због пропуста српске војске.
"Срби као народ поштују верске обичаје и дух православља је присутан, како у народу тако и у војсци. Српска војска никада није користила ни туђе, а ни своје празнике за напад, не постоји случај напада српске војске за време празника, то понашање у борби краси српски народ и српског војника кроз историју".
"На другој страни, Србима се више пута дешавало да буду нападнути баш у време највећих верских празника. То је општепозната чињеница, а непријатељи који не поштују ни своју, а камоли нашу веру, користили су често у току грађанских и верских сукоба на територији бивше СФРЈ", оцењује Ступар.
Ступар је нагласио да су српски непријатељи то користили како би постигли фактор изненађења и да би Србима нанели губитке, како у војсци, тако и у цивилима, невиним, обичним становницима.
"Убијали су све редом: од људи до пса и мачке. Тако се десило и у Кравици. Морамо имати у виду две чињенице: Срби су славили најрадоснији хришћански празник и нису очекивали напад, али је и војска била недисциплинована и није била у стању приправности. Одмарање је борбена радња где се војска обезбеђује, овде је начињен пропуст војне команде и војне дисциплине ВРС, што је искоришћено да се направи незапамћени покољ у Кравици", каже Стругар.
То нам је касније била поука и упозоравали смо наше људе да баш у тим свечарским данима појачају будност и безбедност да не би дошло до покоља као у Кравици", закључио је генерал у пензији Милорад Ступар.
Постоји народ којем су успомене и сећања на деведесете године прошлог века обавијене тугом и жалом. Постоји народ који се изнад свега издигао, који и даље живи, постоји, пркоси свему што може да баци тамну сенку на оно што су Срби преживели.
Постоји и једна држава, јако млада. Она која је настала у најтежим временима и опстала како би заувек постојао доказ да су Срби и даље ту.
Како би остао траг, укаљан непријатељском чизмом, да се Срби, ма где били, сећају својих жртава које су дале животе, чак и на дане великих празника, како би данашње генерације поносно могле да кажу: "Ја сам Србин".
Ако се не будемо сећали ми, ко ће? Ако не будемо спомињали животе који су насилно прекинути, можемо помислити да је 1993. година давна прошлост. А да ли је?