Тридесет година од покоља у Скеланима

Годишњице и обележавања страдања Срба, чини се постоје сваког месеца. Ипак, јануар, месец празновања, изгледа да је имао другачије планове за народ који реку Дрину никада није сматрао границом.

Дана 16. јануара 1993. године, јаке муслиманске снаге под командом Насера Орића, пре свитања су ушле у Скелане и околна села, а први минобацачи почели су да дејствују у шест ујутру. Бошњаци су током ноћи пробили српске страже и пре сванућа дошли до првих кућа.

На данашњи дан 1993. године, ранили су 165 мештана, а њих 69 изгубило је живот.

Пуцњава је пробудила становништво које је масовно кренуло да бежи у једном правцу. У правцу који се чинио толико далеко, иако је, пре рата, деловало да је Бајина Башта у непосредној близини Скелана.

Мост преко Дрине ка Србији, за неке Србе био је последња станица на којој ће удахнути ваздух.

Највећи број цивила убијен је управо на самом мосту. Ту је, између осталог убијена и Гордана Секулић која је са својом децом покушала да побегне и спаси живот. Имала је само 33 године. Њени синови су преживели, али она, нажалост, није имала среће.

Тада су убијена и браћа Димитријевић, Радосав који је имао 12 година и Александар који је настрадао у својој петој години. 

Из куће на обронку изнад Скелана коју су заузели припадници Армије БиХ, пуцали су и погодили аутомобил који се кретао ка мосту и Бајиној Башти. У аутомобилу је била породица Димитријевић, а према сведочењима преживелих, први је страдао Александар који је седео у крилу своје комшинице.

"Онај који је пуцао, видео је да гађа децу. Радосава су погодили када је излазио из аутомобила", једна је од чињеница коју годинама Срби изговарају када се сете свитања шеснаестог дана јануара.

Године 2023. још увек нико није одговарао за животе цивила који су само желели да избегну сурову судбину, која је два корака испред њих вребала и препречила пут ка Србији.

"Убијали су децу... Како је ко излазио из кућа, они су убијали. Без имало милости", рекао је тада војник Владислав Максимовић, а његово сведочење је само једно од многих које би могло да се уврсти и спомене пре него што се све што је српско окриви за геноцид.

Председник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Бранимир Којић за РТ Балкан каже: "Ако сви заћуте, као да се није десио злочин над нама, а ко год се дрзне да каже истину, буде оспораван".

Једини циљ - побити све што је српско

Којић, један од највећих бораца да истина дође до свих, несебично се залаже за правду, каже да је управо истина једини мотив његовог залагања.

"Навршено је 30 година од стравичног злочина на Скелане и друге засеоке тог краја. Насер Орић и његови монструми напали су Скелане само са једним циљем - побити све што је српско и православно", истакао је Којић за РТ Балкан.

"Тај напад предводили су исти они који су само девет дана раније на православни Божић извршили масовни покољ мештана Кравице. Док су са згаришта српских кућа, по сведочењу Ибрана Мустафића, муслимански цивили пљачкали Кравицу, крвави пир је настављен у Скеланима.

Од укупног броја страдалих мештана Скелана и осталих засеока, само 16. јануара убијено је 69 људи од чега 15 жена и петоро деце."

Којић истиче да је мост који спаја Скелане и Бајину Башту требало да буде мост живота, али је за многе цивиле био мост смрти.

"Муслимани су у оближњој шуми поставили снајпере и кога год су стигли да убију, нису часили часа. На мосту је скончала Гордана Секулић која је погођена у главу док је у наручју држала свог млађег сина Ђорђа. Тог дана убијени су и петогодишњи Александар и његов дванестогодишњи брат Радисав док је њихов брат Славиша рањен, и то све док су са мајком и комшијама бежали ка Србији."

Којић се осврнуо и на чињеницу да је још много примера свирепости Насера Орића и његових кољача.

"Страдање породице Ристић у селу Кушићи доказује геноцидне намере муслимана који су били свирепији од муџахедина у Визући. Оно што боли као чињеница је да нико ни данас, 30 година после, није осуђен за злочин који не могу учинити људи, то се граничи за свирепошћу животиња."

Он је објаснио да оштећене и њихове породице посебно боли однос суда и тужилаштва, као и западних амбасада према српским жртвама.

"Чињеница је да је америчком амбасадору важније да посети прихватилиште за псе приликом последње посете Сребреници од обиласка Спомен собе за шта смо му послали позив. Претходно је, наравно, посетио Меморијални центар и поклонио се њиховим жртвама. Не желе да се суоче са српским жртвама, не желе да виде слике наших цивила, не желе да чују за чињеницу да је 80 одсто жртава у Подрињу убијено у периоду од маја 1992. до јануара 1993. године."

Којић закључује да је оно што се заправо тражи од власти је да се на сваком месту његује култура сећања, да се у уџбеницима историје много више потенцира о истини која је, нажалост, тешка по Србе.

"Ми смо страдалници у овом рату. Желимо да породице жртава буду поштоване у мери коју и заслужују", истиче Којић за РТ Балкан.