Добри људи у злим временима: Када су сви заборавили Милоша, борца са Кошара, Хидо Муратовић није

Новопазарац Хидо Муратовић већ годинама брине о породици Милоша Јовановића, борца са Кошара, тешко оболелог од посттрауматског синдрома, о Милошевој сестри Марини, мајци Роси која је недавно оперисала тумор. Хидо је Јовановићима уз помоћ добрих људи направио кућу, а Милош, Марина и Роса, Муратовићу су као најрођенији.

Прича ми пре пар дана Хидо Муратовић:"Веруј ми, звао сам скоро једног утицајног човека у Београду да види, ако икако може, да држава Милошу повећа пензију. Милош прима 9.000 динара, његова сестра Марина исто девет, обоје болесни, мајка им болесна, срамота и грехота до Бога. Како њих троје да живе од 18.000 динара... Обећао је, сад ћемо видети шта ће бити..."

Кад је Јовановићима из села Троштица на Голији тешко, они зову Хида. Милош, борац са Кошара, болестан, како која година пролази стижу га, полако али сигурно, трауме са ратишта, крв и страдања. Његова сестра Марина, и она болесна, мајка оперисала карцином, породицу, годину за годином, стизала мука за муком, невоља за невољом, једине добре дане донео им Хидо из Новог Пазара.

"Зове Марина кад им је тешко, каже - Милош није добро, ја у кола и у Троштицу. Бог ми је сведок, Милош, посебно он, кад ме угледа сав се озари, понесем који динар ако имам, њима је то заувар, поседимо, попричамо, њима буде лакше, а и мени", каже Хидо.

"Није се десило да га позовем, а да се Хидо не одазове и не помогне. Ми болесни, немоћни, а у њега велико срце. Дође, и посети нас и утеши, врати наду у живот. Он нам је ко старији брат, као отац. Често помислим, куд бисмо ми да нам није Хида", кажу Марина и Милош.

Прича о добрим душама

Прича о Хиду Муратовићу из Новог Пазара и Јовановићима из Троштице прича је о добрим људима које саставе тешка времена. И о добрим душама.

"За Милоша сам чуо пре пет - шест година. Причали ми људи, има у Троштици један момак, живи са мајком и сестром, добра душа, заборављен од свих, и, одем до Троштице, а горе, мука и невоља. Кућица од блата, њих троје у кући, кров прокишњава, прозори и врата само што нису поиспадали, кроз зидове песница може да се провуче. Зими хладно, лети, кад је киша све огрезне у воду, кад је вруће, по соби гмижу змије, страхота једна", прича Хидо.

Причу о Милошу Хидо је тада објавио на друштвеним мрежама. Није прошло много, јавили су се добри људи.

"Један човек из Београда послао је одмах 300.000 динара, услов је био да не објавим његово име. Јавили се људи из Беча, из Америке, широм света, и, почнемо кућу Милошу, Марини и Роси. За месец дана укровимо, убрзо се они уселе", каже Хидо.

А код Јовановића срећа до неба.

"Све смо у ноћ излазили да гледамо како расте наша кућа. Гледамо а не верујемо да и нама таква радост може да се деси. Навикли више на чемер и невољу него на срећу и радост. Стижу камиони са материјалом, стижу мајстори, Хидо је данима био овде, организовао посао, после месец и који дан ми се уселимо. Боже, радости наше, у  кући топло, суво, не прокишњава, не дува кроз зидове, не смрзавамо се, хвала Хиду и народу који је помогао", кажу Марина и Милош.

У међувремену, Хидо и добри људи се постарали, кућу Јовановића опремили намештајем, помогла и Војска Србије да се уреди пут до куће, погледао Бог мало и Милоша и његове.

"И данас, кад год је тешко, кад стигну рачуни за струју, нестане хране, затреба помоћ Милошу, да оде до лекара, куд ћу шта ћу, зовнем Хида, а верујте да ме је срамота понекад. А он, никад, али никад није остало да не помогне, па, колико може", каже Марина.

Слике са Кошара живе у кући Јовановића

А Јовановићима тешко. Са 18.000 динара треба прегурати месец дана, платити рачуне, купити лекове, храну...

"Најгоре од свега је Милошева болест. Има висок шећер, ни лекови ту више не помажу. Стижу га слике, оно што је преживео на Кошарама, лекари кажу да је то посттрауматски синдром. Ретко која ноћ прође да не сања ратне другове, да не сања мртва тела, располућене лобање… Скочи онда са кревета па на врата, понекад напољу дохвати секиру, ваљда да се брани, не можемо да га смиримо по сву ноћ, кад заспи сања поново и тако пролазе наши дани", прича Марина.

"Пробудим се у зноју, скочим, после по помрчини лутам око куће, не могу да се смирим... Заспим, па их поново сањам", понекад и Милош исприча оно што га ноћима мори.

Слике са Кошара 1999. године у кући Јовановића још су живе, не бледе, нити ће док су они живи.

"Три месеца нити смо спавале, ни шта јеле ни шта пиле. Јавише, погинуо нам Милош, после други јавише - није. Нисмо веровале да је жив све док га нисмо виделе. Дошао, а ми га нисмо препознале, неошишан, необријан, каљав, све ране по њему, распала се и одећа и обућа", присећа се мајка Роса.

За који дан права зима ће на Голију. Јовановићи се надају у Хида и добре људе. Да ће се јавити, помоћи. Милош је заслужио. Кад је Србији било тешко, био је тамо где је најтеже.

"У Бога и у Хида се надамо. Знамо да нас неће оставити", каже Марина.