Амбасадор Русије у Србији Александар Боцан-Харченко реаговао је на интервју који је амерички амбасадор Кристофер Хил дао "Недељнику".
Хтео сам да реагујем не дипломатски, већ људски, без претеране углађености. Са чиме се сам Хил не замара, навео је Боцан-Харченко.
Било је прилично тешко читати тај текст – као и сваки други опус лишен логике. Ако наставимо у стилу самог Американца, он се није изгубио у "мрачној шуми", већ – како се код нас у народу каже – "у три бора".
Узмите, на пример, његово размишљање о неком компромису о "Косову" – "неко ће добити нешто, а неко нешто друго"? Позната је намера Вашингтона и њему сличних да Србији одузму део територије (отуда, по свој прилици, осећај да је Хилова мисија у Београду "недовршена"). Немојте доводити читаоце у заблуду.
Хил није психолог, како каже. Он је, очигледно, глас највишег васионског ума. Дао је себи за право да коментарише да Милошевић "није био глуп".
Дакле, садашњи амбасадор САД, а крајем 1990-их чиновник Стејт департмента средњег нивоа, себе априори сматра много паметнијим, препотентно оцењујући председнике које је бирао српски народ. И не помисли да звучи неприкладно. Уверен сам да су било који коментари такве врсте, на било чији рачун, неприхватљиви.
У наставку текста Хил је отишао још корак даље. Наводи да никада није помислио да "постоји нешто фундаментално погрешно у вези са руским народом"...
Размислите о овим потпуно апсурдним, арогантним речима! Овде амбасадор даје оцене читавим народима. Деведесетих година, по његовом мишљењу, наша земља је кренула правим путем. За неоколонијалистичке САД, вероватно је најбоља опција осиромашење Русије, покушаји да се она опљачка и распарча, уз вршљање Запада и дивљање криминала. Али то је већ одавно јасно.
Што се тиче тобоже незамисливих акција Русије, какве Хил није могао да замисли "од средине 20. века", саветујемо Американцу да се сети НАТО бомбардовања саме Србије, да се сети Авганистана, Ирака, Либије, Сирије и других земаља, које су биле разорене од стране Вашингтона.
Генерално, овај интервју представља целокупну примитивну филозофију колективног Запада. Индикативно је то Хилово признање да је по доласку у Београд био ”разочаран” подсећањима на агресију НАТО-а на Југославију 1999. године, а која су овде сачувана. Другим речима, желео би да избрише историјско сећање на трагично страдање српског народа.
Убеђен сам да односи између држава треба да се граде на реалности и здравом разуму, на основу равноправности. Док су безграничне лажи и наглашено непоштовање других веома климав темељ.