Србија и Балкан
Данас је Дан примирја, унука Милунке Савић за РТ Балкан: Држави је дала све
Краљевина Србија је у Првом светском рату изгубила трећину становништва, чиме је највише платила цену победе. Унука Милунке Савић, најодликованије ратнице икада, Слободанка Грковић за РТ Балкан прича томе како је њена бака херојство сматрала обавезом према отаџбини, одбила је позиве да оде у Француску и радила као чистачица до пензије у држави која ју је "заборавила". На инаугурацију ју је лично звао Шарл де Гол, а воз је чекао на станици два до три сата у Београду, да јој се изради пасош
Данас је Дан примирја, сећање на 11. новембар 1918. године када су је железничком вагону у Компијену, код Париза, потписано примирје сила Антанте са Немачком, која је тиме капитулирала u Првом светском рату. Србија је, у Великом рату, била на правој страни историје и платила је највећу цену победе.
Према Попису војних и цивилних губитака Краљевине Србије у људству у Првом светском рату на основу података из Војног архива изнетих на Конференцији мира у Паризу, Србија је изгубила 1.247.435 људи – 28 одсто од целокупног броја становника 1914. године, када је рат почео. Од тог броја војнички губици износили су 402.435 људи и 845.000 цивила, као и 264.000 инвалида (114.000 војних и 150.000 цивилних).
Краљевина Србија изгубила је 62 одсто мушког становништва од 18 до 55 година, од којих је 53 процента погинуло, а 9 одсто су остали трајни инвалиди. На заседању Народне скупштине 1921. године саопштени су подаци о укупном броју жртава рата – 1.000.356 (са тешким инвалидима губици су износили 1.511.415 људи). Према извештају који је почетком 1921. године предат Комисији за репарације "ради потраживања у губицима у људству", од почетка рата до новембра 1915. године, укупно је мобилисано 707.005 војника. Од тог броја погинуло је, умрло или нестало чак 402.435 војника.
Међу реткима који су се вратили кући била је Милунка Савић, жена херој балканских и Првог светског рата, учесница Колубарске и битке на Кајмакчалану, најодликованија ратница на свету, рањавана девет пута, а касније као и многи њени саборци, од државе скрајнута. На Дан примирја, када се сећамо славних победа, за РТ Балкан говори њена унука Слободанка Грковић, стоматолог у пензији.
Каже да је била више него скромна и да скоро никада није причала о свом ратовању.
"Дуго нисам ни знала ко је она заправо била. Касније када сам почела да радим, људи су ме питали што не кажем да је Милунка херој моја бака. То су ми говорили са поштовањем. Она је сматрала да је нормално да о војним подвизима не говори. Толико је волела своју отаџбину, све је урадила за њу, поштено, из срца, није желела ништа заузврат. Звали су се да иде у Француску, давали јој стан, али је она остала овде, јер је волела своју Србију и нама је улила велику љубав према земљи. Она је све радила из идеала, а то подразумева да нећете да наплатите. Била је скромна, дивна жена, дивна мајка, бака. Гледала је свима да нам угоди, све што може. Окупљали смо се у њеној кући на Вождовцу, тамо смо проводили дане", каже за наш портал.
За ратне заслуге одликована је са 12 српских и савезничких ордена за храброст. Највећа одликовања донело јој је учешће у Првом светском рату, у који је ушла тражећи пушку од војводе Радомира Путника. Након Колубарске битке, на питање команданта Топличког пука Димитрија Милића: "Ко је заслужио Карађорђеву звезду с мачевима?", сви углас узвикнули су - Милунка Савић!
Командант савезничких трупа, француски генерал Морис Сарај, окачио јој је Орден француске Легије части, а генерал Франш д' Епере Ратни крст са златном палмом, једини на свету који је добила једна жена. Добила је још једну Карађорђеву звезду с мачевима, још једну Легију части, те златне и сребрне медаље за храброст "Милош Обилић". Носилац је Споменице рата 1913. Албанске и Споменице рата за ослобођење и уједињење од 1914. до 1918. британског одликовања Ордена Светог Мајкла и руског Крста Светог Ђорђа Победоносца.
У Први балкански рат пријавила се као Милун Савић, али је на Брегалничкој бици после рањавања откривено да је женско.
Након ратних херојстава, које она никада тако није ни звала, радила је као чистачица у Хипотекарној банци до пензије, а да би прехранила породицу, имала је додатни посао - правила је рупице за дугмиће на војничким униформама.
"Одшколовала је најмање тридесеторо деце које је доводила из свог родног краја, Јошаничке бање. Током Другог светског рата у кући је крила Јевреје и помагала им, као и свима које је окупатор малтретирао", прича нам Милункина унука.
Слободанка се посебно сећа момента када је стигао позив да иде на инаугурацију Шарла де Гола.
"Један од највећих, по мени, политичара прошлог века Шарл де Гол њу је обожавао, као и цела Француска. Када је била на лечењу у Бизерти, цела соба је била препуна цвећа и бомбоњера, све су јој то француске жене и Французи донели. Де Гол ју је лично звао на инаугурацију. Није имала пасош ни хаљину. Извадили су јој пасош по убрзаној процедури, сашила је хаљину са туфницама. Воз је чекао само њу. Једно два до три сата. Јосип Броз Тито је желео да иде, али га Шарл Де Гол није хтео. Милунка је отишла, њихови официри су јој прилазили, дивили су јој се када су видели колико има одликовања, питали су је шта је била у рату, рекла је каплар. Била је скромна и цењена. Није хтела то да прича, да не испадне хвалисање", истакла је Грковићева и додала да "Тито није хтео да дозволи да се велича Српкиња, то би било тумачено као дело против Југославије".
Кад је подизан споменик Милунки Савић у Јошаничкој бањи, у Србију је дошао унук адмирала Гепрата и рекао да су његова врата увек отворена за Милункине потомке.
"Живела је и отишла са својим идеалима од којих није одступала никада", закључује разговор Слободанка Грковић док свет обележава Дан примирја, а неки су са клупе победника склизнули ка погрешној страни историје.
Србије није, а не би ни смела. Због трећине изгубљеног становништва, због Милунке којој је држава после пушке дала метлу, али је историја није избрисала. Као што ће се, како год се свет мењао у ритму ревизије и брисања, знати ко је био на страни победника, а ко уз силе зла на челу са Немачком.
Live
