Србија и Балкан
Цену слободе Србија је скупо платила током, али и после Првог светског рата (ВИДЕО)
Држава која је изгубила готово сваког трећег становника и није одустала од борбе – није се примирила, већ је победила!
Кренули смо у рат не због туђих амбиција, већ да одбранимо право да будемо своји. На Церу, Колубари, Албанији, Крфу... У сваком од тих места записана је и патња и достојанство.
Србија је тада платила слободу највећом могућом ценом, али није тражила милост – тражила је победу.
После рата Србија је имала право да наплати своју жртву. Могла је да тужи и тражи ратну одштету од делова бивше Аустроугарске, укључујући и Хрватску, која је недуго потом ушла у нову државу.
Уместо да наплати, Србија је изабрала идеал јединства.
Хтели смо државу браће, не државу кредитора и дужника.
Историја је, међутим, брутално јасна – племенитост је скупа.
У заједничкој држави победник је делио терет побеђених. Србија није тужила Хрватску, тужили су је други, а Србија је као победник плаћала ратну одштету новопридошле републике.
То је био тренутак када је политка визије надјачала прагматизам и оставила рачун будућим генерацијама.
Не смемо заборавити ни руску жртву. Руски војник крварио је на Источном фронту и снажно се супротстављао непријатељским армијама, омогућавајући Србији да се одржи, да преживи повлачење и да се врати.
Док је Србија стајала на Церу, руска војска падала je код Таненберга. Једни су штитили Балкан, други Европу.
И нека се јасно каже – свет каквим га Европа замишља није преживео због декларација, већ зато што су Србија и Русија издржали тамо где су многи други посустали.
То није романтична прича, то је чињеница.
Симбол овог дана код нас није случајно један мали, скромни цвет – Наталијина рамонда. Биљка која изгледа као да је увенула, до тренутка када добије кап воде и поново оживи. Тај мотив враћања из мртвих одабран је јер осликава све што је Србија прошла у Првом светском рату.
Народ који је изгубио трећину својих синова, држава која је фактички престала да постоји, па опет устала, организовала се, пребродила Албанску голготу и победила!
Ревизионизам и срамотна париска лекција
После примирја уследили су уговори и споразуми који су прекројили континент. Неки од њих, попут Версајског, касније ће се користити као ревизионистичка прича, због које је, наводно, почео Други светски рат.
Победници су цртали карте, поражени су плаћали, осим тамо где је Србија изабрала морал испред интереса и тиме показала величину, али и рањивост.
На обележавању стогодишњице Првог светског рата у Паризу, Србија је доживела нешто што се није могло игнорисати. Док су представници земаља који су у том рату били агресори и поражене су, добили почасна места, председник Србије Александар Вучић стајао је у позадини, готово невидљив.
Као да улога Србије у слому једне од најмоћнијих империја оног доба, није историјска чињеница, већ непријатна успомена.
Тај тренутак није био случајна грешка француског протокола – иначе не би сместили Хашима Тачија непосредно иза Меркелове, Трампа и Путина, а Колинду Грабар Китаровић у први ред, као и Бакира Изетбеговића – такође централно.
То је била лекција уживо – тако изгледа ревизионизам 21. века.
Не прекрајају се само карте и архиве. Ако неко мисли да се борба за истину о прошлости завршила 1918. године, довољно је да се сети тог дана у Паризу. И даље морамо да чувамо истину јер други немају проблем да је прилагоде себи.
Зато, за нас ово није само дан примирја. Ми нисмо тражили тишину, ми смо изборили победу.
Примирје је реч за уморне. Србија се није уморила. Стојимо и данас јер смо тада изабрали да не клечимо.
И ако нас овај дан нечему учи, то је да слобода има цену, али и смисао – и то само када се памти и брани. Не обележавамо мир који смо добили, одајемо почаст победи коју смо заслужили.
Live
