Ко је и зашто Титу одрубио главу?

Судећи према најновијем скандалу који ових дана потреса јавност, у Словенији Други светски рат још увек није завршен.

У жижи је, поново – а ко би други – словеначке мајке син, Јосип Броз Тито. Тачније, његова шест метара висока статуа која у центру Велења деценијама пркоси политичким превирањима и једу десничара, истих оних који су 1990. укинули придев "Титово", додат 1981. уз име варошице са двадесетак хиљада душа, процветале уз истоимени рудник у време социјалистичке Југославије.

Управа "Рудника Велење" је у међувремену, марта ове године, објавила да руднику више нема спаса и да ће га затворити до 2033. За утеху, будућим генерацијама остављају у аманет бар музеј рударства. И Титову бронзану силуету која доминира градићем. А онда је Јосипу Брозу у ситне сате прошлог петка, сада већ познати починилац, одрубио главу.

Део словеначке јавности се нашао у чуду јер је полиција, пословично неспособна да брзо открије починиоце кажњивих радњи, сада муњевитом акцијом пронашла вандала – Словенца, мештанина.

Титова глава је пронађена у аутомобилу са две различите хрватске регистарске таблице. И ту има симболике, с обзиром да је Титов отац био Хрват, а мајка Словенка.

Полиција је јавно захвалила Велењчанину који је био сведок вандалског чина и пријавио га полицији. Виновник се, међутим, није покајао, напротив.

Десничарски портал "Нова24ТВ" убрзо је објавио саопштење "хероја" који је одсекао главу Титовом кипу – зове се Мирослав Пачник и ватрени је присталица, чак комшија вође словеначке деснице Јанеза Јанше и странке СДС.

У очима странке Јаншине СДС, познате по својој "антикомунистичкој" реторици, вандал је одмах постао "јунак".

Јавио се и Јанша лично, па је на друштвеној мрежи Икс написао да је Словенија "вероватно једина земља у ЕУ у којој и даље стоје споменици једнопартијској диктатури и њеним вођама", те да је "тужно што уместо државних и локалних власти о основној демократској хигијени морају да брину појединци, храбри грађани".

Називање "декапитације" споменика некадашњем највећем сину југословенских народа чином "демократске хигијене" изазвало је лавину бесних коментара од стране противника вође словеначких десничара.

Ништа мањи одијум је изазвао коментар на Јанши приврженом порталу "Нова24ТВ": "Тита у историјским књигама описују као вођу, државника и човека чији је режим успоставио систематско насиље: затворе, послератне ликвидације, Голи оток… Стога не чуди што се значајан део друштва удаљава од тог симбола крваве и бруталне историје једноумља које је владало у овом делу света читавих 50 година после Другог светског рата."

Познати словеначки филозоф Борис Везјак понудио је посве другачије виђење немилог догађаја: "Напад на Титов споменик произилази из једнодимензионалне перфидне демонизације кроз идеолошку операцију. Тита тако своде на диктатора и 'стаљинистичког убицу', а приде се ставља у заграду као превише опасно свако објашњење које би дало сложенију процену историјског контекста, укључујући улогу НОБ-а у европском отпору против фашизма, самоуправног социјализма и других аспеката."

"За извођаче ове идеолошке операције је све просто ко пасуљ – сви симболи НОБ-а су аутоматски означени за симболе тоталитарних злочина, чиме се делегитимише антифашистичка традиција. Штавише, СДС и његови сателити покушавају да државне симболе из партизанске традиције протумаче као нешто што треба заменити новом, домобранском и антикомунистичком симболиком."

Уследиле су и прозивке на рачун коалиционе владе премијера Роберта Голоба, коју поред његове странке "Свобода" (у преводу: слобода) чине социјалдемократи (СД) и Левица. Прваци све три партије, прозвани да осуде скрнављење споменика, завили су се у мук да не би стали на жуљ онима који не маре Тита, с обзиром да се у рано пролеће ближе избори.

"Јадно је и бедно да владајућа странка и премијер нису стиснули петљу да одлучно осуде тај деликт и најаве измене законодавства, или да бар загребу у пасивност тужилаштва и импотентност судства. Јер кључна су следећа питања: Да ли ће починилац бити кажњен? Ко му је помогао да одстрани главу са статуе високе 6 метара?", јавно је упитала Либерална академија.

Одговор није добила, али се, после лавине негодовања својих суграђана и бирача, одазвала општина Велење: "Осуђујемо вандализам. У најкраћем могућем року почећемо са санацијом штете на статуи и осигураћемо њено враћање у првобитно стање."

Градски оци су нагласили да у њиховој вароши нема места за вандализам и нападе на културно и историјско наслеђе.

Споменик посвећен Јосипу Брозу Титу у Велењу је иначе највећи на свету. Постављен је на велењском Титовом тргу још 1977. године, по узору на Титову статуу из 1947. у Кумровцу коју је израдио исти вајар, Антун Аугустинчић. У Велењу је откривен 25. јуна 1977. године у част 40. годишњице Титовог успона на чело Комунистичке партије Југославије.

Аугустинчић је Титову фигуру извајао у војничком шињелу и униформи, лица озбиљног, као што приличи "промишљеном команданту и револуционару", а управо то је улога која се урезала у сећање већине словеначке јавности, чак и код генерација рођених деценијама после Брозове смрти.

Титова улога је зато у Словенији и дан-данас извор непрестаних и љутих јавних дебата. Словеначки Уставни суд је на пример 2009. године забранио да део једне од централних љубљанских улица поново понесе име по некадашњег југословенском лидеру. Словеначке уставне судије су у образложењу написале да (покојни) Тито "симболизује бивши тоталитарни режим који је био обележен опсежним и грубим кршењем људских права и основних слобода".

С друге стране, у другим градовима широм Словеније, нарочито у Приморској регији, као и по свету, зубу ревизионизма још увек одолева на десетине Титових улица, тргова, њему посвећених споменика...

Тито, према резултатима истраживања "Словеначко јавно мњење", остаје једна од најважнијих "словеначких историјских личности". Најчешће је рангиран на трећем месту, одмах после Приможа Трубара и Франца Прешерна. Велика већина Словенаца, преко три четвртине испитаника, оцењује заоставштину Јосипа Броза као позитивну, чак веома позитивном.

Занимљиво је да је Тито популарнији и од свих локалних политичара, попут Милана Кучана и (покојног) Јанеза Дрновшека. И генерал Рудолф Мајстер и књижевник Иван Цанкар такође су на лествицама "Словеначког јавног мњења" ниже од Броза.

Само 8,2 одсто испитаника негативно оцењује Титову историјску улогу, док свега 2,6 одсто испитаника његов лик и дело види као "веома негативне". Такви резултати су последица масовног слепила у народу, вајкају се словеначки десничари.

Вероватније је, ипак, да је Тито, упркос свим "белим пегама", као партизански командант, лидер социјалистичке СФРЈ и вођа несврстаних, али и као председник Југославије који је у њене темеље уградио детонатор за потоње отцепљење и словеначку државност, заслужан што га велика већина Словенаца није заборавила ни безмало пола века након његове смрти.