Србија и Балкан
Није кинеска фантазмагорија: Идеја о пловном каналу Дунав–Морава–Вардар–Егеј стара је два века
"Дијалог" о повезивању Србије са Егејским морем је, истовремено, политичко огледало српског друштва
Радећи као новинар Кинеског међународног радија у Пекингу, аутор ових редова је и сведок обнове идеје о изградњи канала Дунав–Морава–Вардар–Егеј.
Обновљена идеја о пловном каналу између Србије, данас Северне Македоније и Грчке, пласирана је, стицајем околности, приближно онда када је обелодањена иницијатива о успостављању економских коридора дуж древних путева свиле, коју данас познајемо као "Појас и пут".
Срби оштро подељени и око канала
Пратећи најновију инкарнацију идеје старе безмало два века, лако је уочити да је она, истовремено, политичко огледало српског друштва.
Најпре, она се међу нама поново нашла као део предизборног програма. То аутоматски значи да је српско друштво је и у погледу канала Дунав–Морава–Вардар–Егеј оштро подељено на оне који би радове започели колико сутра ујутро и на оне који сматрају да је посреди бајка, "глупост", или у најмању руку да ми, као "прикраћеници" историје и културе, нисмо кадри за иоле значајнија цивилизацијска прегнућа, већ да нам је место на маргини на којој треба да се занимамо искључиво мрвицама.
Управо због тога прича о каналу Дунав–Егеј с времена на време се појави у медијима, иако српске институције, барем у јавности, о њој ћуте.
Србија о пловности Мораве размишљала још у 19. веку
Када је групација "Геџоуба" приредила студију изводљивости за изградњу канала Дунав–Морава–Вардар–Егеј и када је саопштила да је посреди исплатив пројекат који би пловни пут од Солуна ка централној Европи значајно скратио, ретко ко је знао да се овим питањем, односно пловношћу Велике Мораве, размишљало још средином 19. века, када су за пловидбу том реком биле заинтересоване неке од руских и француских компанија, а да је први пројекат за сам канал од Дунава до Егеја сачинио професор Никола Стаменковић са београдских Техничког факултета 1904. године.
Канал пројектован и у Њу Џерсију
Читав куриозитет представља чињеница да се већ четири године касније, у Њу Џерсију, радило на пројекту канала Дунав–Морава–Вардар–Егеј.
Каналом су се, потом, бавиле владе Југославије и Грчке 1961. године када је објављена и студија Пројектантског завода речног саобраћаја.
Следи студија пловности овог канала коју је израдио Пројектантски завод "Иван Милутиновић" са студијом института за водопривреду "Јарослав Черни" у вези са регулисањем тока Велике Мораве 1964. године, а експерти УН су, 1973. године, оценили да би пројекат, уз извесне корекције, могао да буде исплатив.
Прелиминарни пројекат био је завршен 1973. године, када је, судећи према неким од извора, био поднет и одговарајући извештај УН.
Србија се овом идејом бавила и деведесетих година, а онда се пројекат Дунав–Морава–Вардар–Егеј појавио као један од предизборних адута напредњака.
Једини који је ово обећање покушао да преточи у дело, био је бивши министар и амбасадор у Пекингу Милан Бачевић, али се његова иницијатива окончала прикупљањем почетне документације, управо неке врсте увода у увод реализације читавог овог пројекта.
Шта нам канал доноси?
Изградња канала доноси, најпре, значајну корист. Пловни пут из Средоземног мора ка Београду био би скраћен за нешто мање од 1.300 километара, јер представља пречицу у односу на пролазак бродова Босфором и кроз Црно море.
Наведено је и да би Србија у значајној мери решила питање поплава на око осамдесет хиљада хектара у сливу Мораве, али и питање водоснабдевања, уз значајну зараду од производње електричне енергије која би износила до 400 мегавата (помињан је приход од преко осамдесет милиона долара годишње).
Најзначајније је што би Србија постала незаобилазан фактор у овом делу Европе у бродском, дакле убедљиво најјефтинијем саобраћају.
Читав пројекат требало је да кошта око седамнаест или осамнаест милијарди долара, с тим што би на српски део отпало нешто више од половине ове инвестиције.
Шта су биле замерке
Извршни директор Института "Јарослав Черни", Марина Бабић, својевремено је за "Политику" изјавила да постоје делови од Дунава до Егејског мора, попут Сталаћке и Грделичке клисуре, на којима је тешко замислити изградњу канала, на шта је, наводно, указано и кинеским експертима који су радили студију 2013. године.
"У сливу Јужне Мораве постоји недостатак воде, тамо има проблема и с водоснабдевањем становништва. Када је 1970. рађена студија планиране су акумулације које је требало да служе само за обезбеђење воде за овај пловни пут, јер сваки пут кад се брод преводи преко преводнице постоји одређени губитак воде. Биле су предвиђене три акумулације, а чини ми се да су две од њих морале да буду на територији Косова и Метохије. Сада би требало видети где би могло да се нађе место за неку нову акумулацију", објаснила је Марина Бабић за "Политику".
Осим тога, стручњаци су поставили извесне резерве и у погледу могућег недостатка воде, док су у данашњој Северној Македонији истакли да би у долини Вардара биле потопљене значајне површине обрадиве земље и неколико насеља.
Српско друштво међусобно потируће одговоре нуди унапред
Уз поменута "техничка" питања, поставља се и питање да ли је Европска унија уопште заинтересована за овакав пројекат и како би на њега реаговала Турска која фаворизује Босфор и нарочито нови канал који је прокопала у том делу.
Грчка би, са друге стране, по природи ствари требало да буде заинтересована за овај пројекат.
Ипак, рекло би се да је највећа мана пројекта изградње канала Дунав–Морава–Вардар–Егеј недостатак капацитета српског друштва да о њему уприличи озбиљну јавну расправу изван контекста дневне политике у ком су политички "ставови" дати унапред, а са њима и два подразумевајућа и међусобно потирућа одговора.
Live
