Мало је ко тог 24. децембра 2019. године у Подгорици, у читавој држави, од Будве и Бара до Пљеваља и Берана, могао и наслутити шта се тог дана родило у главном граду Црне Горе. И какве ће епске сцене, какви епски, неки су у међувремену рекли и библијски догађаји следити следећих осам месеци, све до 30. августа 2020. и пада режима Мила Ђукановића.
Двадесет прва година двадесет првог века донеће Црној Гори догађаје невиђене годинама пре тога, а вероватно и после тога, не само у овом делу Европе него и у читавом свету. Догађаје зачете на данашњи дан пре шест година који су после деценија комунизма почели враћати народ његовим духовним коренима.
После Тројчиданског сабора у Подгорици у лето те године, и Световасилијевског у Никшићу неколико дана раније, 24. децембра 2019. у Подгорици, испред Скупштине Црне Горе, предвођени митрополитом Амфилохијем, окупиле су се стотине свештеника, монаха и верника да се успротиве оном што је носио Закон о слободи вероисповести који је тог дана, иза затворених врата Скупштине усвајао Законодавни одбор.
Нешто раније, свештеници и монаси, верници, предвођени митрополитом Амфилохијем и владикама Јоаникијем и Методијем, окупили су се испред храма Христовог Васкрсења у Подгорици, а онда, носећи транспарент са поруком "У имену Божијем је суд и правда" (Свети Петар Цетињски), литијски кренули ка Скупштини.
Била је то прва литија, у дугом, бескрајном низу који ће следити, прва од литија која ће у наредним месецима окупити небројен број људи који ће вођени идејом и поруком – "Не дамо светиње" препешачити широм Црне Горе још небројенији број километара.
Испред Скупштине, митрополит Амфилохије позвао је посланике да не учествују у расправи и изгласавању закона који је, како је рекао, у супротности са правдом, историјом и вољом народа.
Залуд је био апел митрополита, два дана касније, охоли у својој моћи, уверени да су непобедиви, у ноћи између 26. и 27. децембра 2019. године, у Скупштини Црне Горе, 45 посланика тадашње парламентарне већине изгласало је Закон о слободи вероисповести.
Поред осталог, изгласани закон предвиђао је да држава постане власник свих верских објеката који су изграђени до децембра 1918. године, уколико верске заједнице не докажу власништво.
Од стране верујућег народа у Црној Гори ова одредба одмах је препозната као намера власти да – отму светиње од СПЦ и представе их као власништво државе, као још један корак у заокруживању наметнутог монтенегринског идентитета.
Два дана после првог протеста у Подгорици, док је у Скупштини трајала жестока расправа, а опозиција покушавала да се супротстави намери власти, 26. децембра, свештеници и народ покушали су да се из правца Саборног храма у новом делу Подгорице пробију до Скупштине. Дуга колона народа заустављена је на Блажовом мосту, пар стотина метара од Скупштине која је већ у то време била под опсадом полиције, около су биле постављене заштитне ограде, кордони...
Како скупштинска већина није ни пет пара давала за упозорења посланика тадашњег Демократског фронта, на позиве да се уразуме, са скупштинске говорнице Андрија Мандић позвао је народ широм Црне Горе на окупљања и протесте, на одбрану светиња.
Већ те вечери у Беранама се окупило више стотина људи, блокиран је мост на Ђурђевића Тари. На мосту полиција је претукла владику Методија. У Подгорици блокаде су постављене на Златици и Доњој Горици, народ се окупио и у Зети...
"Да, сукобићемо се. Ако не одустанете од овога, сукобићемо се. Ви сте изазвали ово. Шта је вама требао овај закон? Напали сте Цркву и сада се питате што ви људе не пустите да живе. Зашто су епископи и свештеници на улицама? Ево владика Јоаникије сав умотан сједи на улици. Напали сте Цркву. Молили смо вас, преклињали, да ово не радите. И кажем вам – да, сукобићемо се", рекао је Андрија Мандић те вечери током расправе у Скупштини Црне Горе.
У међувремену, одбачена су три амандмана. Митрополије црногорско-приморске и осталих епархија СПЦ у Црној Гори који су предложени као минимум "ради мира и братске слоге", претходно и свих 270 амандмана опозиције. Пред поноћ, посланици ДФ-а почупали су скупштинске микрофоне, умешала се полиција.
Убрзо је у просторије посланичког клуба Демократског фронта упала полиција, сви посланици су похапшени и притворени у Центру безбедности у Подгорици.
За то време у сали Скупштине, ДПС и сателитске странке (СД, Либерална партије, Бошњачка странка, Хрватска грађанска иницијатива) око три ујутру изгласали су спорни закон. "За" било је 45 посланика. На улицама Подгорице јаке полицијске снаге привеле су 20-так грађана.
Митрополија црногорско-приморска позвала је касније те ноћи грађане да се разиђу али да се спреме за нове протесте, закон је оцењен као дискриминаторан и неуставан, у митрополит Амфилохије рекао је да су Црној Гори "умрли правда и право".
Већ 27. децембра увече, у Никшићу је протестовало око 100 грађана, дошло је до сукоба народа и полиције, приведен је Марко Ковачевић. Окупљени су скандирали – "Не дамо светиње".
Мандић, Кнежевић и Зоговић, оптужени за спречавање службеног лица у вршењу службене радње и напад на службена лица пуштени су из притвора 28. децембра. Зоговић је објавио снимак направљен мобилним телефоном како посланици током привођења певају у марици, показујући да се не боје режима.
Тих дана у Подгорици, Зети, Никшићу, Бијелом Пољу, Беранама, другим градовима Црне Горе, дошло је до масовних окупљања народа, протеста због изгласавања закона, повремено је долазило и до сукоба са полицијом.
Група интелектуалаца из Црне Горе, Србије, Хрватске, Словеније, БиХ, њих 88 објавили су 30. јануара апел у коме позивају да се "осуди угрожавање мира у Црној Гори и региону од стране Београда". Међу потписницима били су Латикна Перовић, Стјепан Месић, Никола Самарџић, Филип Давид, Андреј Николаидис, Динко Грухоњић...
Народни бунт није међутим заустављен. Широм Црне Горе покренути су молебани, литије. Трећег јануара 2020. испред цркве Светих апостола Петра и Павла у Бијело Пољу окупило се 10.000 људи. Тог дана, у Пљевљима је шести дан заредом одржан молебан а затим и литија. Грађани Жабљака окупили су се по мећави и великој хладноћи да би протестовали против усвајања закона. Народ се окупио у Андријевици, Шавнику, Бару, Херцег Новом, Плужинама, Мојковцу, Подгорици, Даниловграду.
Дан касније, 4. јануара 9.000 интелектуалаца из региона потписало је Апел за одбрану СПЦ у Црној Гори.
И наредних дана, недеља, месеци, бујица народа кретаће се улицама црногорских градова у крсном ходу, носећи крстове, црквене заставе, узвикујући "Не дамо светиње".
Осам месеци касније, 20. августа на парламентарним изборима пао је режим Мила Ђукановића.