Живадин Јовановић о Венецуели: Реакције на киднаповање Мадура сличне као и 1999. године

Било је јасно и после агресије НАТО-а 1999. године на нашу земљу, да је НАТО предвођен тадашњом америчком администрацијом и њеним председником Клинтоном, тада направио преседан за глобализацију војног интервенционизма. Данас знамо да је тај преседан обилато коришћен од Авганистана и Ирака до Либије и Сирије – без обзира што је представљао кршење Повеље УН, међународног права и неприкосновености мандата Савета безбедности УН, оцењује некадашњи шеф дипломатије СРЈ Живадин Јовановић, упоређујући војну интервенцију и хапшење венецуеланског председника Николаса Мадура и његове супруге Силие Флорес са НАТО бомбардовањем Југославије.

Како истиче, "реакције на оружани напад САД на Венецуелу и киднаповање председника Мадура и његове супруге, пре три дана, прилично су сличне онима из 1999. године".

Наш избор

Венецуела тешко да ће бити последња жртва: Праву цену платиће читав регион и на крају саме САД

"Многе од њих се завршавају истим питањем – ко је следећи? Ако је у овом часу још увек ризично прстом уперити на било коју земљу, или регион, на глобусу, као вероватну мету новог оружаног похода САД, неке констатације не морају бити ни толико ризичне, ни сувишне", рекао је Јовановић.

Према његовим речима, овештала је истина да промене власти, поготову у земљама које су велике или чак, супер-силе, не доносе промену стратешких циљева, чак ни опробаних метода за њихово остваривање.

"Стратешки циљеви не би били то што јесу, уколико би се мењали са изборним циклусима. Они извиру из карактера друштва, његове историје, из структуре друштвених односа. У конкретном случају, стратегија произилази из природе и циљева неолибералног, мултинационалног корпоративног система. Историја показује да је том систему иманентна експанзија, освајања, контрола", објашњава Јовановић.

Друго, одредиште евентуалног следећег напада принципијелно је уграђено у концепт нове Стратегије безбедности у набрајању стварних и географских приоритета, сматра Јовановић.

"Међу стварним приоритетима су, на пример, осигурање доступности енергентима, стратешким минералима 'ретким земљама', инфраструктури, глобалним ланцима снабдевања и стратешким поморским путевима, примат у АИ, квантним технологијама, уопште. Кад је реч и географским приоритетима то су, пре свега, западна хемисфера (обе Америке) као апсолутни приоритет, Индо-Пацифик, БИ и други региони стратешког значаја за безбедност. Свеобухватни циљ је потискивање ванрегионалних фактора тамо где су приоритети САД", наводи он.

Треће, додаје Јовановић, евентуална нова оружана интервенција треба да покаже доследност у поштовању предизборних обећања и програма МАГА, која су дуже време присутна у јавности и која испуњавају услов уверљивог аргумента републиканаца у кампањи за следеће изборе – конгресне и председничке.

Наш избор

Шта након отмице председника Мадура: Куда иде Венецуела?

"Следећа мета евентуалног напада не сме носити веће ризике од губитака у људству – војног, поготову, цивилног – на било којој страни. Свака нова оружана интервенција ће, такође, имати изразиту ноту "обуздавања" Кине и Русије, јер је америчка, а и западна јавност, у целини, прихватила то као легитимни аргумент. Под утицајем моћне пропаганде, то је постало, готово, неспорна перцепција западне јавности", наводи Јовановић.

Према мишљењу Јовановића, напад на Венецуелу имао је изразито енергетско-финансијски мотив и био је, несумњиво, добро примљен од језгра дубоке државе.