Србија и Балкан
Крвави Божић у Кравици: Ни казне, ни кривице, ни кајања ни намере да се ико казни
Непокретну Мару Божић (89) нашли су у њеној кући, најстрашније злостављали па живу запалили, претходно су старици убили и сина. И Негосав (80) и Крстина (81) Ерић, мучени су па запаљени у својој кући
Тридесет и три године су данас од крвавог Божића у Кравици а нити има казне за злочин, нити намере да се ко казни, нити има кајања злочинаца и њихових налогодаваца, оног људског, оног по чему се људи разликују од животиња, ни молбе за опрост жртвама ни њиховим породицама.
Три деценије касније, крвави злочин из Кравице у коме је побијено 49 мештана, међу њима и Владимир Гајић који је био напунио тек четири године, добија нову димензију, постаје још страшнији и нељудскији, срамнији и бешчаснији.
Три деценије верски поглавари у Поточарима крај Сребренице сваке године 11. јула понављају мантру по којој "убити једног невина човека значи убити читав свет", али то изгледа важи само за њихове сународнике, жртве Сребренице, за Кравицу и Скелане, за Загоне, Сасе, за Залазје, за Србе побијене 1992, 1993. у селима око Братунца и Сребренице никако.
Као да тамо нису побијени људи.
Вреде ли животи дечака побијених у Скеланима, на мосту на Дрини једне сузе, једног венца, једног сећања, једне пресуде?
Да ли су они који су девет дана после Кравице, 19. јануара 1993. у Скеланима, хицима из снајпера побили петогодишњег Александра и седам година старијег Радисава Димитријевића, и то пред очима мајке, побили читав свет?
Три деценије после злочина, за део Босне и Херцеговине читава прича о крвавом Божићу у Кравици своди се на реченицу коју је на дан када је у Хагу правоснажно ослобођен Насер Орић, ратни командант Сребренице који је у божићњој ноћи 1993. покренуо акцију на Кравицу, изговорила председница Удружења жена Подриња Шућра Синановић:
"Да је био крив, Хашки трибунал би изрекао казну. Значи, он није крив, он је наш херој, борац".
Значи, ако није Насер, ко је крив за крвави Божић у Кравици, ма колико сувишно изгледало, питање је које се логично поставља и данас.
Односно, да ли је убијати недужне Србе, жене и старце, децу од четири или пет или 12 година, уопште злочин?
Шта на све ово каже сам Орић?
"На Дрини је све почело, на Дрини ће се све и завршити", изговорио је пре коју годину.
И та реченица остала је да виси над Дрином и прети.
У дане пред Божић, на сам празник Христовог рођења 1993. године, Кравицу и околна села бранило је 300 до 350 људи из сеоске страже, раштрканих на широкој линији око села.
Са друге стране, из правца Сребренице, демилитаризоване зоне под заштитом УН, пристигле су, још у раним јутарњим сатима на Божић безмало опколиле село муслиманске снаге под командом Насера Орића, бригаде "Поточари", "Сућеска", "3. мај", самостални батаљони "Осмаче" и "Сребреница", "Вољавица","Биљег", чете "Стари Град" и "Пусмулићи", 6. одред из Каменице, 114. источнобосанска бригада...
Наредних сати, у невиђеном крвавом пиру у селу ће бити побијено 49 мештана, и људи са линије али и жена, деце, стараца, седморо је нестало, 80 рањено, биће спаљено 688 српских кућа и других објеката, 101 дете Срба из Кравице и околних села остало је тог јутра без једног или оба родитеља. Спаљена Кравица је опљачкана до последњег зрна жита.
Славиша Ерић, медицински техничар, кога је напад Насера Орића на Кравицу, на Божић 1993. затекао у сред села, пре коју годину сведочио је за РТ Балкан о злочину:
"Око нас пуцњава на све стране. У амбуланти у Кравици четворица мртвих, 16 – 17 рањених. Рекао сам рањеницима, људи устајте ко може, придржавајте једни друге, да се иде, да се извлачимо у правцу Оправдића и Дрине. Поустајаше људи, формираше колону, јадну и бедну, крвави, једнима завијене руке, другима и руке и ноге, главе, груди, осташе у амбуланти они мртви и двојица тешко рањених, непокретних. Позовем неке људе који су се спремали за повлачење, узеше једног од оне двојице, Жељка Радовића и однеше, оста још један, Млађен Сављевић. Вратим се по њега, Млађен ме гледа, вели – 'Остави ти мене Славиша, у'ватиће те живог, дај ми само бомбу, а ви идите'... Ја му велим – 'Болан, не би те оставио за државу да ми дају, остаћу ја са тобом ако треба'... Подигнемо Млађена ја и још један човек и понесемо узбрдо. Притрча један војник, виче – 'Ево их четири пет кућа даље, пале све редом'".
"Кад смо од амбуланте са рањеницима кренули узбрдо, чујемо гласове муслимана, вичу по селу, пале куће, пуцају, ми све одозго гледамо... Наиђемо, срећом, на неку специјалну јединицу из Бијељине, један са митраљезом, сав крвав, преузе Млађена од мене и оног човека, даде ми митраљез, кад сам узео онај митраљез у руке он ми лаган као перо, био сам већ пао, носећи Млађена. Кад смо горе изашли, чекају нас запреге, воловска кола те они преузеше оне рањенике", присећао се крвавог Божића у Кравици у разговору за РТ Балкан Славиша Ерић.
Тог јутра у Кравици, Љубицу Обачкић (75), убили су на путу док се са литургије, из сеоске цркве враћала кући. Патолог Зоран Станковић на њеном телу констатовао је прострелну рану у пределу груди и прелом у средишњем, чеоном делу главе.
Владимир Гајић био је напунио тек четири године, Новица Богићевић 14. Непокретну Мару Божић (89) нашли су у њеној кући, најстрашније злостављали па живу запалили, претходно су старици убили и сина. И Негосав (80) и Крстина (81) Ерић, мучени су па запаљени у својој кући. Танкосаву Станковић (55), непокретну жену убили су ножем, на њеном телу патолог је констатовао 15 убодних рана... Тело Невенке Ђукановић (45) ни до дан данас није нађено као и тело њене рођаке Видосаве Тришић... Тог дана побијени су су Владимир Стојановић (78), Драго Лазић (80), Васо Николић (75), Ристо Поповић (73), Мило Јокић (66), Бошко Ђукановић (65), Васо Николић (65) година.
Марта 1993. године, патолог др Зоран Станковић прегледао је у два дана 34 леша нађена на подручју села пошто су српске снаге ослободиле Кравицу.
"Карактеристичан је леш који је означен са бројем шест, ради се о Лазару Веселиновићу, рођеном 1935. године из Братунца, радник. Њему је одрезана глава која није пронађена а одрезана му је и десна шака. Карактеристичан је и леш Риста Поповића, рођеног 1920. године у селу Поповићи, њему је одсечена лева рука, има утиснути прелом костију лица са леве стране, има метак у пределу леве плећке, убод ножем у пределу врата", део је извештаја доктора Станковића.
Прича оних који су тог јутра, на један од највећих хришћанских празника, пристигли из Сребренице и упали у Кравицу изгледа овако:
"Иако је Насер Орић, наш командант славни, Алах да га сачува, и награди од свих душамана овог свијета, својим борцима наредио ћутање, сви смо у Сребреници знали кад се иде на Кравицу, а, Кравица је за нас била обећана земља, Америка... Четничко јако упориште... Спремимо се и у току ноћи, док су војници заузимали положаје, ми, жене и деца, једна огромна колона улазимо у Кравицу прије испаљеног метка. Грабиш, отимаш. Около се убија, гине, пуцњава, не може се описати, каква је то паника", сведочила је пре коју годину Фадила Мујић, једна од "мајки Сребренице".
"Борба је да ухватиш једну кокош да понесеш па ћеш преживети три дана... Да не говорим о 50 кила кукуруза колико сам ја донела. Улазим у једну кућу, четници славе Божић, камара крметине на столу, ко те пита што је крметина, никад ниси јео али ћеш јести да преживиш. Ту су колачи, ту је сарма, они једу и пију, то је мој први сусрет. Они су пијани, честитају ми Божић. Где год уђеш, све покупљено, нема ништа... Масе људи надиру, иду према кућама", сведочила је ова жена из Сребренице, једна од стотина, хиљада жена, цивила из Сребренице који су тог јутра стигли за Насером у Кравицу, у пљачку.
На Божић 1993. у суседној Јежештици Анђелку Миладиновићу из тог села пред мајком Савком одсекли су главу, завезали је за аутомобил и одвукли у Сребреницу. После мучења и Славку су заклали. Драгомиру Миладиновићу тог дана убијена су оба сина, Ранко и Ђорђе.
На Божић у селу погинула су и браћа Војислав и Радојко Богићевић, па браћа Крстивоје и Иван Ђукановић, Анђелко и Драган Млађеновић, Видосав и Миладин Ђокић, Вујадин и Миладин Долијановић.
У Јежештици, Шиљаковцу, што је тог дана затечено живо побијено је. Што је могло да се однесе – опљачкано је. Што је могло да гори – запаљено је.
Тела неких од побијених Срба извучена су из села на Божић, дан касније су сахрањена, тела других побијених остала су по кућама, на праговима, по амбарима, подрумима, двориштима по селу, ливадама, по шуми, све док то подручје није ослобођено. Никога од побијених људи Орићеви нису сахранили, шта више, раскопавали су гробове раније сахрањених.
Председник Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребренице Бранимир Којић пре неки дан је, уочи 33. годишњице злочина, Срни изјавио да су на слободи они који су се након крвавог пира сликали у Кравици, те да су многи од њих данас "угледни" бизнисмени, одборници, посланици.
"Неки од њих, Насер Орић, Смајо Манџић, Вехид Дедић, Суљо Чакановић, Риад Салиховић тријумфално су позирали и жељели да покажу свијету да убијање Срба на највећи православни празник није кажњиво. Знамо да је Кемал Мехмедовић главосјеча из сребреничког села Пале безбједан у Аустрији, што јасно говори о томе да починиоце злочина у Кравици и Подрињу чува цијели свијет", рекао је Којић чији је отац убијен на подручју Кравице.
Live
