Градоначелник Љубљане као Гринч: Уочи божићних и новогодишњих празника забранио српске трубаче

Трубачи су својеврсна персонификација балканизације наших градова. Али није проблем само у трубачима, јер свако их – попут свих осталих извођача непримерених за јавна извођења уочи Божића – може слушати у своја четири зида. Проблем је што их власт допушта!, гласила је једна од умеренијих протесних објава на словеначком Иксу поводом "балканске музике која одјекује усред Љубљане, поред чувеног Тромостовља архитекте Јоже Плечника".

Хрватска јури уличне свираче: Српски трубачи протерани и из Осијека

Мање умерени твитови обиловали су непатвореним примерима "говора мржње", све на рачун Срба и српске културе, а поводом веселих празника и ништа мање празнично расположених трубача у срцу словеначке престонице.

Тако је крај прошле и почетак ове године у Словенији обележила забрана трубача под изговором да дотични "нису наша (словеначка) култура".

Било је довољно да на друштвеним мрежама освану жалопојке да трубачи "праве будале од нас (Словенаца) и наших празника", па да се друштво у трен ока подели на "наше" и "ваше" и разбукти вербална чарка између "освешћених" Словенаца и проскрибованих србофила. Не заборавимо бројне припаднике у Словенији непризнате српске мањине, њих око 50.000, према последњем попису из 2011. године.

Јанковићево додворавање - жртвовање очевог наслеђа

Запаљиву атмосферу су спретно искористили љубљански одборници да без сувишне расправе и промишљања брзометно забране празничне наступе трубача у центру града. Забрана је уследила на иницијативу политичарке странке СДС Јанеза Јанше. 

Маруша Бабник, одборница у Скупштини Љубљане из редова СДС-а, на седници градског већа лансирала је оптужбу да љубљанска општина "дозвољава да се током празника фаворизује балканска музика, трубачи који немају никакве везе са словеначким културним идентитетом и божићном традицијом".

Одмах потом је градоначелник Љубљане Зоран Јанковић ставио на гласање предлог о забрани свих спонтаних музичких наступа и експлицитно потврдио да је то "забрана трубача". Казна за кршитеље забране – "ситница", 150 евра по извођачу.

Буљ, Бадњи дан и илегални акорди: Градоначелник Сиња отерао ромски оркестар, засметала му песма

Талас национализма на рачун "српских трубача" узјахао је и љубљански градоначелник Јанковић, рођен у селу Сараорци код Смедерева. Јанковић се дискриминацијом "српских" трубача додворавао десничарским медијима и локалном бирачком телу које му деценијама замера српске корене.

Жртвовање очевог наслеђа Јанковићу, међутим, није донело очекиване политичке поене, јер га је подмладак Јаншине странке (СДМ) извргао руглу прозвавши га на мрежи Икс под слоганом "Ми смо поносни Словенци, придружи нам се!".

СДМ је у инат Јанковићу и упркос забрани - организовао концерт велике групе "словеначких хармоникаша" код Прешерновог споменика. Љубљаном је одјекивала полка, баш као на божићним сајмовима у провинцијским аустријским варошицама. Или, како је својевремено пожелео посланик деснице у словеначком парламенту Жан Махнич:

"У Аустрији можете осетити аутентичну атмосферу адвента док чекате Исусово рођење. За разлику од Љубљане где трубачи свирају 'по балканско', у Грацу лимени дувачки квартети свирају божићну музику на трговима".

Јасно, нико од хармоникаша у словеначким народним ношњама – није платио глобу. Није ни популарна трубачка група "Деј ше'н литро" (у преводу: Даj још један литар) која је у Љубљану допутовала из Копра и направила фешту у ужем центру града.

Упркос максими да се "о укусима не расправља", све то је разоткрило лицемерје љубљанских градских отаца, као и дела словеначке публике којој не смета "бука коју производе трубе и бубњеви" ако се ради о бенду из словеначког Приморја. Обашка лоше прикривени национализам.

"Словеначка" хармоника против српске трубе

На тој тачки је "битка за јавни простор" достигла врхунац. Порука је јасна - у Љубљани се смеју чути само "словеначки народњаци", никако трубачи "са југа" (Балкана). Музика која би требало да спаја одједном је постала линија раздвајања – "словеначка" хармоника против српске трубе. Победу је однела "домаћа" над "туђом" музиком.

Виђени словеначки политичари са деснице, попут Змага Јелинчича, не устежу се да Јанковића и овим поводом јавно прозивају да је - Чефур. Подсетимо, "чефур" је у Словенији одомаћен увредљив назив за људе који потичу из других република некадашње заједничке државе, Југославије.

Укратко, и Јелинчич се одазвао на "случај трубачи", поновивши да они у Љубљани немају шта да траже:

"Јанковићу су драги, јер је чефур. Али трубачи не спадају у Љубљану. Они су деградација Љубљане. Бетовен је Љубљани посветио симфонију, Густав Малер је боравио у Љубљани".

Тада израз нежне занесености над немачким и аустријским композиторима на лицу словеначког политичара прелази у презир:

"А онда дођу тамо неки трубачи. Тамо 'доле' (мисли на Србију), у Чачку, свака им част. Али у Љубљани – немају шта да траже!".

Ни словеначки парламент није пропустио шансу да профитира на рачун национално подобних и неподобних нота. Посланици су усвојили нови закон о заштити јавног реда и мира који предвиђа велике казне за изазивање буке, укључујући и глобе за свирање прегласних музичких инструмената, од 150 до 300 евра.

Увод у "протеривање" српских трубача са словеначких тргова и улица су били одушевљени извештаји медија из Хрватске, где су "трубачи такође протерани и забрањен им је повратак".

Аферу је за словеначке медије коментарисао и чувени Мањифико:

"Љубљана је град који волим управо зато што се у њему осећам баш слободним. И не само у Љубљани, већ у целој Словенији. Волим Љубљану, волим свој дом и људе и сматрам све то потпуно идиотским".

"Мало ме је и срамота што смо забранили неке уличне свираче… Претерали су", закључио је Мањифико поводом теме која је у словеначким медијима последњих седмица подигла приличну прашину.

Трубачи узнемирили "чуваре словеначког идентитета"

Етнолог и културни антрополог Нежа Мревље је у љубљанском "Дневнику" подсетила да "где год се појаве трубачи – увек направе журку".

Енергија Хрватској и Словенији, а нуклеарни отпад комшијама

"Очигледно је да су гадно узнемирили 'чуваре словеначког идентитета, културе и традиције'. Лоше западне поп песме, које су такође 'стране' (ако пристанемо на ксенофобични дискурс) их међутим не узнемиравају превише, јер 'нас некако повезују са Западом'. Проблематични су само 'туђи' трубачи са југа, 'јужњаци', како их зову на десничарском политичком полу како би ударили на 'балканизацију' словеначке културе".

Мревље је истакла да се на тезгама "отворене кухиње" у Љубљани нуди сва могућа храна, практично из целог света.

"Ако се вратимо ксенофобичном говору о словеначкој култури, који ових дана преовладава у јавном простору кроз критике 'страних' трубача, вреди нагласити, као што је истакао етномузиколог др Давид Вербуч, да ромска музика и култура имају вековну традицију у Словенији и Европи и стога су важан део локалне културе".

Уз то је упозорила да је одлука о забрани трубача "идеолошки зарезала у јавни простор који десница покушава да контролише".

Како год окренемо-обрнемо, произилази да Словенија ни после 35 година независности није способна да гради свој идентитет никако другачије осим бацањем дрвља и камења на "јужњаке".

У то име - Љубљана је божићно-новогодишње празнике провела "музичко-етнички чиста". У јавном простору је избрисано све што подсећа на српски мелос и културу.

Шта друго очекивати од оних који су тајно, пре 34 године, 26. фебруара 1992, избрисали људе, читаве породице, само зато што нису били рођени у Словенији или нису словеначке крви.