Вилијам Вокер – апаратчик који је још 1989. правдао злочине америчких савезника

Догађаји у Рачку и око њега из јануара 1999. године до данас оптерећују наш народ и нашу земљу, попут медијско-политичког етичког маља од ког као да нема сувисле одбране. Оптужба је страшна: српска полиција убила је четрдесет албанских цивила.

Овај текст није пуко подсећање да на Западу и те како постоје интелектуално одговорни истраживачи, попут Едварда С. Хермана и Дејвида Петерсена, који познају чињенице, а не само медијске интерпретације онога што се заиста догодило у Рачку.

Овај текст је, пре свега, опомена да се сама Србија не бави злочинима за које је оптужена, а од којих неки, попут Рачка, очигледно представљају корисну политичку конструкцију, а не стварни злочин.

Србија нема сајт о Рачку или Сребреници

Објашњавајући, нажалост стихијски, шта се заиста догодило у Рачку, Србија је непрекидно окренута унутра, ка себи. Она све време, већ четврт века, сопственим грађанима саопштава шта се догодило, а и то се спроводи према прилици, по друштвеним мрежама, где накарадна тумачења и острашћеност често погоршавају већ лошу ситуацију.

Рачак је био највеће упориште терориста, све остало је лаж

Србија, на пример, нема никакав, а камоли добро устројен и професионално вођен сајт, на ком би страни истраживачи, али и заинтересована јавност, на неколико најраспрострањенијих језика, могли да сазнају шта се заиста догодило у Рачку или због чега сматрамо да је Сребреница тежак злочин, али не и геноцид.

Прича о Рачку из угла Хермана и Петерсона почиње констатацијом да је "масакр" у Рачку био изузетно згодан за званичнике администрације Била Клинтона и за НАТО.

Рачак као повод за агресију

Тај инцидент послужио је као преломна тачка која је навела НАТО да одобри ваздушне ударе против циљева на територији Савезне Републике Југославије, као и да упути ултиматум српском руководству у Београду да се укључи у још једну, последњу рунду разговора у Рамбујеу – што је само по себи било једно од великих позоришних инсценирања новијег доба, осмишљено како би се обезбедило да НАТО може да спроведе свој бомбардерски рат на време за Самит поводом педесетогодишњице Алијансе у Вашингтону у априлу, наводе аутори.

"Када је Мадлин Олбрајт први пут обавештена о догађају у Рачку, одушевљено је изјавила да је пролеће стигло раније на Косово", подсећају Херман и Петерсон.

"Вест о смрти око четрдесет косовских Албанаца (једне жене и тридесет девет мушкараца) директно јој је пренео Вилијам Вокер, ветеран америчке администрације из времена Реганових ратова у Централној Америци, који је тада био распоређен у Косовској верификационој мисији – мисији Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) само по имену, а у стварности америчкој мисији за припрему рата. Вокер је пожурио у Рачак ујутро 16. јануара, истог тренутка прогласио догађај масакром и затражио одговорност пред Хашким трибуналом", наводе Херман и Петерсон.

Тако је то радио Вокер...

Њих двојица у књизи "Политика геноцида" објашњавају саму личност Вилијама Вокера који је током каријере знао и да заташкава злочине који су ишли у прилог америчким интересима, о чему сведочи масакр у Ел Салвадору.

Приштина тврди: Снимаће се филм о Рачку, глумиће Роберт Де Ниро

"Чињеница да је реч о истом каријерном америчком апаратчику који је, док је 1989. године служио као амбасадор своје владе у Ел Салвадору, изводио спектакуларну апологетику у одбрану масакра који је салвадорска војска починила над шест језуитских свештеника, њиховом домаћицом и њеном ћерком у новембру те године, промакла је готово свима. Постоје проблеми контроле управљања у оваквој ситуацији, објашњавао је Вокер тада у Ел Салвадору. И то није проблем контроле управљања који би се могао анализирати на Харвардској пословној школи. Мислим, ово је рат. Према амбасадору, у Ел Салвадору није било никаквог намерно изведеног крвопролића, већ само ексцеса у жару борбе; а на Косову није било рата, већ (се догодио) хладнокрвни масакр. Како је касније приметио Лос Анђелес Тајмс, овакво самопредстављање као крсташа за људска права представља значајну промену код Вокера". Али, то му је прошло – та опаска "Лос Анђелес Тајмса" била је скоро усамљена", наводе Херман и Петерсон.

"Не верујемо да је у Рачку уопште било масакра"

Њих двојица, у поменутој књизи, подсећају јавност на оно што се заиста догодило у Рачку 15. јануара 1999. године.

"Ми не верујемо да је у Рачку уопште било икаквог масакра", наводе аутори.

У нападу на ово и друга локална упоришта Ослободилачке војске Косова – Белинац, Малопољце, Петрово – 15. јануара, српске снаге нису биле праћене само позваним посматрачима ОЕБС-а, већ и телевизијском екипом агенције АП, која је снимала догађаје током целе акције. На више локација дошло је до вишеструких ватрених окршаја између српских снага и бораца ОВК, углавном ван самих насеља, у околним шумама.

Српске снаге су се повукле из тог подручја знатно пре заласка сунца.

Касније истог дана, француски новинар Кристоф Шателе посетио је Рачак и састао се са посматрачима ОЕБС-а, од којих нико није пријавио било какав догађај налик масакру. Али, следећег јутра, након повратка ОВК у Рачак током ноћи, откривена су двадесет и два мртва тела у једном јарку изван села и најмање још осамнаест на различитим местима у самом селу.

"Зашто српске снаге, док су претходног дана биле присутне као борбена формација, нису уклониле или сахраниле ниједно од тих тела, као и зашто посматрачи ОЕБС-а и екипа АП-а нису известили о таквим чињеницама, никада није разјашњено, а особљу ОЕБС-а никада није било дозвољено да о томе јавно говори", констатовали су Херман и Петерсон.

Скандал са форензичким тимом Хелене Ранта

Они врло аргументовано помињу и налазе Хелене Ранта и њеног форензичког тима, као и оно што се догађало око њих.

"Форензички тим Европске уније, који је започео рад на Универзитету у Приштини 22. јануара, стигао је на лице места са закашњењем, а на његову шефицу, Хелену Ранту, вршили су притисак Вилијам Вокер и њена влада (Финска) да Рачак прогласи масакром цивила и злочином против човечности", напомињу.

Како додају, она је то на крају и учинила, али на противречан начин, ослањајући се на посредна сведочења Вокера и признајући да тим ЕУ никада није истражио наводно место злочина и да није био у стању да утврди ланац чувања тела од тренутка смрти до датума када су започете аутопсије.

"Штавише, Ранта је од тада почела да повлачи своје раније тврдње, жалећи се на политичке притиске под којима је радила. Чак и једна биографија Ранте, објављена у Финској 2008. године, цитира је како каже да је Вокер желео да кажем да су Срби стајали иза (масакра у Рачку) како би рат могао да почне", наводе Херман и Петерсон, наглашавајући "да све ово указује на то у којој је мери масакр у Рачку, пре свега, био политички артефакт, који је, како Ранта сугерише, служио као оправдање за рат, при чему наводна истраживања која су довела до његове кодификације захтевају озбиљан степен дисконтовања".

Скоро сви убијени имали су трагове барутних честица на рукама

"Поред сведочења Кристофа Шателеа и околности српске акције од 15. јануара, постоје и форензички докази да су тела пронађена 16. јануара припадала борцима, а не искључиво цивилима", подсећају.

Према речима српског судског патолога Душана Дуњића, који је радио са тимом Европске уније, на рукама тридесет седам од четрдесет аутопсираних тела на Одељењу за судску медицину Универзитета у Приштини пронађени су трагови барутних честица.

"Трагови експлозије барута указивали су на то да су, непосредно пре смрти, те особе руковале ватреним оружјем, написао је он", наводе Херман и Петерсон.

Клинтон је лагао о Рачку...

Наводе да су се Бил Клинтон, Мадлин Олбрајт, Хашки трибунал, Луиз Арбур, НАТО и главни медији, сви од реда, ослањали на први Вокеров извештај са лица места и без двоумљења прихватили да је Рачак био хладнокрвни масакр најмање четрдесет косовских Албанаца, чиме је још једном потврђена наводна суровост и злочинитељство Срба.

"Бил Клинтон је више пута лагао о Рачку, па је чак у једној национално емитованој конференцији за новинаре, само пет дана пре почетка рата, тврдио да су невини мушкарци, жене и деца (одведени) из својих домова у јарак, приморавани да клекну на земљу, гађани оружјем, не због нечега што су учинили, већ због тога ко су били. Као што смо приметили, Олбрајт је била изузетно одушевљена Вокеровом вешћу о масакру. Луиз Арбур је брзо прогласила масакр у Рачку за злочин, искључиво на основу Вокеровог извештаја о њему", констатују Херман и Петерсон.

Рачак и Ликуиси

Њих двојица, међутим, у својој књизи истичу још једну ноторну нелогичност која је "нелогична" само на први поглед и без удубљивања у суштину тадашње америчке политике.

Рачак се догодио мање од три месеца пре стравичног масакра у Ликуисију, у тадашњем Источном Тимору. Убијене су десетине цивила, а премда неки извори наводима до двеста. Проиндонежанске милиције хладнокрвно су, хладним и ватреним оружјем, масакрирале цивиле, жене и децу, али САД, напросто, осим нешто мало медијски подигнуте прашине, нису биле ни близу заинтересоване као за Рачак.

"Док је масакр у Рачку у том тренутку био употребљив за интересе америчке политике, пружајући погодан изговор за предстојећи НАТО рат против Србије, масакр у Ликуисију није био од помоћи: Ликуиса је био масакр који је починио цењени клијент, уживалац деценијске подршке и одобравања САД, изведен у време када је заузети свет био усредсређен на тврдње о геноциду на Косову", наводе Херман и Петерсон.