На Новом гробљу у Београду полагањем венаца обележена 105. годишњица смрти војводе Живојина Мишића, 81. годишњица смрти војводе Петра Бојовића и 104. годишњица смрти армијског ђенерала Павла Јуришића Штурма, а државну церемонију је предводио државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Антић.
Антић је у обраћању истакао да су српске војсковође ценили и њихови противници и навео да се њихова ратна вештина изучава на великом броју школа и војних академија.
"Тиме се поносе наши славни преци, тиме се поносе борци наши који су ратовали деведесетих година за част и славу наше отаџбине, тиме се поносе и они који су на бранику отаџбине чували име српско и име православно. Ми морамо да из историје извучемо најбоље, али морамо да из историје извучемо и да се неке битке и бојеви не добијају само на бојном и ратном пољу, већ дипломатијом и умећем", рекао је Антић. Он је додао да у овој години Србија обележава велике јубилеје из историје.
Државној церемонији присуствовали су потомци славних војсковођа, представници Министарства одбране и Војске Србије, Града Београда, дипломате, али и представници удружења ратних војних ветерана и грађани.
Војвода Живојин Мишић рођен је 19. јула 1855. године у селу Струганик, десетак километара југоисточно од Мионице.
Учесник је српско-турских ратова од 1876. до 1878. и српско-бугарског рата 1885. године.
Између 1898. и 1904. године предавао је на Војној гимназији пре него што је пензионисан.
Поново је враћен у службу током Анексионе кризе 1909. године, када је помагао у изради планова за потенцијални сукоб са Аустроугарском. Током Балканских ратова од 1912. до 1913. године, Мишић је био на позицији помоћника начелника штаба Врховне команде, а након Кумановске битке унапређен је у чин генерала. По завршетку Балканских ратова поново је пензионисан, али је поново активиран на почетку Првог светског рата 1914, на месту помоћника начелника штаба Врховне команде.
Под његовом командом српска војска је извојевала победу над аустроугарском војском у Колубарској бици, због чега је унапређен у чин војводе. Аутор је плана пробоја Солунског фронта септембра 1918. гидине.
Умро је 20. јануара 1921. у Београду.
Војвода Петар Бојовић је рођен 16. јула 1858. у селу Мишевићи, недалеко од Нове Вароши, а након завршетка гимназије завршио је Артиљеријску школу као први у класи, међу 19 питомаца, пренео је Танјуг.
Учесник је српско-турских ратова од 1876. до 1878, српско-бугарског рата 1885, као и Балканских ратова од 1912. до 1913. године.
Током Првог светског рата је руководио заузимањем Кајмакчаклана, а посебно се истакао током пробоја Солунског фронта, након чега му је додељен чин војводе.На месту начелника Главног генералштаба Војске Краљевине СХС био је до почетка децембра 1921, док је у међуратном периоду живео повучено.
Аутор је 15 књига из области војних наука, а превео је још 11 наслова.
Влада Душана Симовића је 3. априла 1941. реактивирала Бојовића који је у том тренутку имао 83 године и поставила га на место врховног војног инспектора. Војвода Петар Бојовић је преминуо 19. јануара 1945. године, а сахрањен је у породичну гробницу без војних почасти.
Армијски ђенерал Павле Јуришић Штурм рођен је 22. августа 1848. у Герлицу у тадашњој Пруској.
Био је пруски официр, али је прешао у српску војску, где је имао велике заслуге за победе српске војске над аустроугарским снагама у Церској и Колубарској бици.
У српску војску примљен је 1876. као добровољац у чину поручника и већ у српско-турском рату истакао се као командант Шабачког и Посавско-тамнавског батаљона.
Учествовао је и у српско-бугарском рату, балканским ратовима и у Првом светском рату, где је Трећа армија, којом је командовао, примила први удар аустроугарске Пете армије и успорила њено напредовање, што је омогућило српским снагама да се прегрупишу за Церску битку.
Пензионисан је 8. новембра 1921. године, а преминуо је 13. јануара 1922. у Београду.