Док известилац Европског парламента за Србију Тонино Пицула, и европарламентарци Стивен Никола Бартулица и Иво Давор Штир због "повређених осећања" одбијају да прођу кроз хол Скупштине Србије у коме је изложба "Јасеновац – трајна опомена" Србија је и даље на европском путу.
Шта више, тај пут и даље нема алтернативу. Европска унија или смрт, Брисел или пропаст, ново преговарачко поглавље или – национална катастрофа!
И док је сасвим разумљиво да су национална осећања тројице у Бриселу веома виђених Хрвата повређена изложбом о Јасеновцу, можда су сва тројица поборници тезе да Јасеновац и није био логор него излетиште у које су Срби слати на опоравак, место добровољне праксе за српске ђаке са Козаре, Кордуна, из Лике и са Баније, други део ове слагалице заиста је до крајњих граница неразумљив и несхватљив.
У какву то Европску унију хрли Србија, у коју то Европску уније жели Србија, толико страсно и самоубилачки да тај пут нема алтернативе кад двојица европарламентараца, а ЕП је, да подсетимо, један од кључних институционалних стубова ЕУ, не могу очима да виде изложбу о Јасеновцу, а камоли да се извине српском народу за то страдалиште?
И друго питање, ко представља ту ЕУ у коју свим силама хрли Србија? И, шта Србију тамо чека? Да ли ће се скорих дана уз признање тзв. Косова и санкције Русији као нови услови за улазак у ЕУ појавити и прихватање нове историје по којој је Јасеновац излетиште пуно цвећа у коме злочина и није било?
Историју у којој се Пребиловци нису ни десили, историју у којој учитељица Стана из Пребиловаца није сатима силована у учионици пред децом, а затим и она и деца и још 1.000 невиних мештана сурово побијени? Историју у којој Старог Брода није ни било, у којој се девојке, Српкиње нису хватале за руке и са литица скакале у Дрину како не би пале у руке Францетићевим кољачима?
Историју у којој није било херцеговачких јама, у којој црква у Пребиловцима заједно са костима хиљада мученика из јама није поново дигнута у ваздух деведесетих година прошлог века?
И, на концу, ко су ти људи, известиоци, европарламентарци који очима не могу да виде изложбу о Јасеновцу, и шта то представљено на тој изложби није истина па их вређа? И коме се то Србија клања и од кога зависи на ЕУ путу? Пред ким се понижава?
За оне за које ЕУ нема алтернативу, тек пар добро познатих података које ми у Србији прочитамо па за два дана заборавимо на путу ка рају ЕУ.
Европарламентарац Иво Давор Штир рођен је 1972. у Аргентини, у Буенос Ајресу, а како се наводи на Википедији, потомак је политичких емиграната који су у Аргентину дошли после Другог светског рата.
"Његов деда Иван Штир био је пуковник усташке војске и помоћник Вјекослава (Макса) Лубурића, а деда по мајци Милорад Лукач био је један од водећих емигрантских политичара Хрватске сељачке странке", пише на овом сајту.
Председник Хрватске Зоран Милановић је 2021. у Вуковару споменуо Ивана Штира, називајући га "чепинским убицом и ратним злочинцем".
На интернету се може наћи податак да је унук у младости славио 10. април, дан када је 1941. године успостављена Независна држава Хрватска, али се касније јавно одрекао величања те творевине.
Стивен Никола Бартулица у Хрватској је познат као истакнути члан хрватске емиграције који се током рата вратио у домовину. Познат је и по обавештајном раду за Туђмана, по изузетно конзервативним ставовима које је стекао образовањем у више католичких институција.
"Бартулица је као члан католичке организације 'Опус деи' заправо пионир агресивне конзервативне мисли у Хрватској, која је своје звездане тренутке доживела референдумом о уставној дефиницији брака у Хрватској, а нешто мање сјајне у борби против Истанбулске конвенције и полног васпитања у школама", писао је 2024. године хрватски портал "Индекс".
Вођа делегације која је данас у Скупштини Србије одбила да прође поред изложбе о Јасеновцу и известилац Европског парламента за Србију Тонино Пицула, бивши је припадник "Црних мамби", јединице хрватске војске одговорне за бројне злочине против српског становништва током рата у Хрватској деведесетих.
Они који у Србији памте дуже од месец дана сећају се да се Пицула на 30. годишњицу злочиначке акције "Олуја" јавно хвалио својом фотографијом на којој позира са пушком у униформи "црних мамби".
Сем овог, униформе Првог пешадијског батаљона 2. бригаде Збора народне гарде (ЗНГ) "Громови", како је званично име Пицулине јединице, настале су по угледу на усташке униформе из Другог светског рата, које су носили такозвани "црнци" Јуре Францетића као позната усташка "легија" која је клала српске цивиле по Босни, а посебно Подрињу.
Да подсетимо још једном, легија Јуре Францетића у пролеће 1942, на "крваве Младенце" побила је у Милошевићима и на Старом Броду на Дрини код Вишеграда, у невиђеном масакру, 6.000 српских цивила из источне Босне, жене, деце, стараца...
"Један усташа узе моју сестру од три године, баци је увис. У руци му пушка са бајонетом, дочека је и право баци у Дрину. Наста право клање народа. Мене је негдје између Милошевића и Старог Брода зајмио један пијани усташа, гађајући ме бајонетом. Утекнем му некако и шћућурим се међу поубијане. Криомице гледам како ми убише мајку и млађу браћу. Свега и свачега је било. Многе дјевојке, гледајући звјерства, не чекајући да им се приближе усташе масовно су скакале у Дрину. А Дрина пуна лешева, међу њима само видиш, заплове женске косе…", давно је сведочио Милош Башовић из Борике код Рогатице који је чудом преживео масакр.
И, тако је то код нас Срба на европском путу без алтернативе.
Ако је сурова, пука истина, да смо до пре коју деценију зарад братства и јединства заборавили и Пребиловце и учитељицу Стану, и Стари Брод и херцеговачке јаме, злочине НДХ, српске мученике, зашто сада не бисмо били на европском путу, ка Бриселу у коме се о нашем чланству питају Бартулица, Пицула и Штир, унук Павелићевог пуковника Штира?