Споменик Гаврилу Принципу у центру Београда заливен је црвеном бојом и то само неколико дана након што су на мети вандала били: Гробница народних хероја на Калемегдану, биста Димитрија Туцовића на Тргу Славија и споменик Бориславу Пекићу на Цветном тргу.
У кратком временском размаку, различита места сећања постала су мета истог обрасца - Принцип и Пекић су заливени фарбом, с тим што је писцу на плећима написано и "ХРТ", Туцовићу је дописано усташко "У", док су на гробове Моше Пијадеа, Ивана Милутиновића, Ђуре Ђаковића и Иве Лоле Рибара нацртани кукасти крстови.
Да ли је реч о организованој акцији за сада није познато. Као што није јасно ни коме су трн у оку ова четири споменика. Јер, заједничко људима у чију част су подигнути није ни идеологија којом су се водили, ни епоха у којој су живели, већ чињеница да представљају идеју побуне против поретка у ком су живели. Свако на свој начин и у своје време, али увек са истом тачком спора - односом према власти, империји, насиљу и слободи.
Зато још више збуњује коме смета сећање на човека који је желео да своју земљу ослободи од окупаторске силе? Ко је против отпора фашизму? Коме је трн у оку раднички трибун, учесник ослободилачког, а критичар империјалних ратова, а коме писац који је робијао због своје идеје и остао доследан борац против сваке догме и сваког ауторитаризма?
Ко је крив: власт, опозиција или НВО
Убрзо након последњег инцидента, у појединим медијима блиским власти и на друштвеним мрежама појавиле су се информације да се за скрнављење споменика Гаврилу Принципу сумњиче две младе жене, наводно повезане са Иницијативом младих за људска права. Као доказ приложили су њихов селфи - фотографију на којој насмејане стоје испред споменика преливеног црвеном фарбом и њихове иницијале, међутим надлежни органи још нису изашли са званичним подацима о овом случају.
Из Иницијативе младих кажу да је све спин медија блиских власти, уз подсећање да они нису из те приче. У прилог тој тврдњи подсећају да су чистили центар Београда од "мурала осуђеног ратног злочинца Ратка Младића", у Ћуприји тражили "обуставу конкурса за израду мурала осуђеног ратног злочинца Небојше Павковића", а у парку на Славији "прекречили националистичке графите"...
"Велика је иронија у томе што они који подржавају и/или не кажњавају уништавање зидова и фасада сликама ратних злочинаца данас Иницијативу оптужују за скрнављење споменика значајних историјских личности. Такође, ово је несумњиво део континуиране кампање и против студената и студентског покрета који је већ више од годину дана изложен претњама и насиљу од стране владајућег режима и њему блиских медија", наводи се у саопштењу ове невладине организације, у којем истовремено дају подршку "слободним и професионалним медијима" - Н1 и Новој С.
Док се надлежни не огласе, Икс пружа увид шта јавност мисли о томе ко је серијски уништитељ споменика. А она је и по овом питању подељена по политичкој линији - за оне којима је срце на страни власти у питању су блокадери, пленумаши, обожаваоци Тонина Пицуле, исти они који дуже од годину дана уништавају све - од универзитета до споменика.
"Оскрнавити споменик Гаврилу Принципу није бунт, већ отворена мржња према сопственој историји. То није борба за правду, већ немоћ оних који би да бришу идентитет, јер немају шта да понуде. Кад понестане идеја, удара се на симболе, кад нема аргумената просипа се фарба", један је од коментара на Иксу.
И за оне који воле да мрзе власт овај вандалски чин је доказ немоћи политичког противника, маневар како би се скренула пажња са већих проблема који муче земљу, уз обавезан додатак да уопште није важно ко је извршилац, већ шта је био окидач. А према њиховом, али и тумачењу представника прозападне опозиције, ветар у леђа су дали они који су претходних дана осуђивали захтеве делегације Европског парламента да се уклони изложба посвећена жртвама логора у Јасеновцу из хола Народне скупштине.
"Вандалска 'викенд акција' против људи слободе, критике и отпора неправди свог времена директна је последица радикалског режима Шешеља и Вучића", написали су на Иксу из Странке слободе и правде.
Конкретније је то објаснио народни посланик из Покрета слободних грађана Владимир Пајић:
"Усташки симболи, све оно што је изговорено у парламенту претходних дана, морају се довести у везу. Када власт у парламенту изговори 'усташе, усташе, усташе' онда се то појави свуда", казао је за Н1, не искључујући да је ово можда и "порука европарламентарцима који су протекле недеље били у Београду".
Скрнављење историје и скрнављење споменика
У ширем контексту овај напад на симболе није инцидент, већ део дубље промене према сопственој историји. У том ревизионистичком кључу, све чешће се о Гаврилу Принципу, младићу који је пуцао у поробљивача и окупатора иза којег је стајала тадашња Немачка, говори као о симболу погрешне историје, дивљаку који је убио аустроугарског престолонаследника и увукао нас и целу Европу у Први светски рат.
Новинарка Љиљана Смајловић скрнављење споменика повезује са односом према Србима ван Србије.
"Као да се лане у српској политици променило све сем једне ствари: настављена је кампања мржње према Србима са оне стране Дрине. Не могу а да не повежем скрнављење скромног споменика Гаврилу Принципу у центру Београда са упорним и систематским блаћењем Срба ван Србије. Та хистерична кампања сада, изгледа, даје очекиване отровне плодове. Кажем хистерична, јер је заснована на фабриковању лажних вести о наводним десетинама хиљада непостојећих бирача који су пре три година опозицији тобож 'отели' победу на београдским изборима. У историји је већ виђено да се нека нација, после пораза и губитка територије, окрене унутрашњим фрустрацијама и почне да једе властиту супстанцу. Али не памтим да је икада било да Вараждин некоме постане ближи и дражи од Бањалуке само зато што цео Вараждин дели мржњу према лидеру Србије, док у Бањалуци те мржње нема. Ко нас је клео, није дангубио", каже за РТ Балкан Љиљана Смајловић.
А у "Крокодилу" - мук
Својевремено је графит "Кад се војска на Косово врати" оцењен као толико опасан да су због њега НВО сазвале хитну конференцију, тражиле измене закона не би ли се стало на пут овом "говору мржње", писали саопштења у којима су указивали да је реч о позиву на насиље, па чак и најава - геноцида. Осим што не маре за Резолуцију 1244 Савета безбедности УН, која предвиђа одређени број припадника Војске Србије на КиМ, није никаква непознаница да је ова НВО екипа увек више била забринута да Албанци не доживе неки нови" геноцид", него што су се икада огласили због кршења права Срба на Косову и Метохији. И Косовска Митровица за њих је подједнако далеко као и Бањалука: за већину није чак ни у Србији.
Најдраматичније упозорење стигло је тада од књижевника Владимира Арсенијевића, који је, као представник удружења КРОКОДИЛ, окупљенима у Медија центру, размере штетности објашњавао користећи се трагедијом у Основној школи "Владислав Рибникар".
"Просто је невероватно да нико није довео у везу чињеницу да испред улаза кроз који је тај дечак прошао и почео да пуца са леве стране пише 'Гробари Врачара', да се преко пута улаза налази мурал Путину, да 10 метара од улаза у парку код Митићеве рупе, стоји графит: 'Кад се војска на Косово врати'. Седамдесет метара даље огроман портрет Младића са поруком: 'Ђенерале, твојој мајци хвала', као и 'Српска Спарта'. Напросто, Његошева улица је нафилована садржајима тог типа".
Они који су некад протествовали због графита, данас над скрнављењем споменика ћуте. На Западу, пардон у енџио сектору ништа ново - без принципа и о Принципу.