Друже се са орловима и вуковима: У Тичје Поље не стижу вести, нека их... Имају они и својих брига
Читаво Тичје Поље - њих четоворо! У једној кући сам живи Горан Лазовић, у другој Kосан Лазовић са женом Радојком и сином Милом. И - то је све. Остале куће у селу одавно су празне, неке су наследници обновили, сврате у њих лети, друге, брвнаре углавном, само што нису попадале по ветром и снегом, под сметовима који ће покрити село за који дан.
Kосан Лазовић, у ове зимске дане када у селу и нема неког посла, понекад по ваздан лута пустим стазама између кућа. Kад му досади тишина попне се на камено узвишење изнад села и горе у предвечерје слуша како са Озрена, пусте планинчине изнад његове куће, завијају курјаци или, како тамо ка црногорским планинама кликћу орлови, док се спремају за конак.
У Тичјем Пољу, сеоцету изнад Бродарева, четрдесетак километара од Пријепоља, не тако давно, "живо" је било двадесетак кућа, живело је у брвнарама понекад и до стотину душа. Kосан добро памти та времена а кад почне да прича о њима запне му реч у грлу и брзо промени тему. Срамота га од људи и Радојке да заплаче.
"Kолико је само по селу било деце, граја се чула по читав дан између брвнара", присећа се и Горан.
Сем те чињенице, да у селу више нема народа, све друго у Тичјем Пољу остало је како је било пре педесет, шездесет, или стотину година. Ни Kосан, иако му је већ осамдесет друга година није се много променио.
Јесте остарио, али, понекад за ведрих зимских ноћи, кад се небо зацакли а звезде затрепере на суровом мразу, изађе на узвишење, одмах изнад његове брвнаре па му се горе, исто као када је био мали, учини да неким подужим прутом или тојагом може дохватити небо или Месец!
По камењару изнад кућа Лазовића расту ива и линцура, испод кућа земља је плоднија, у сред повеликог поља има и један велики извор. Изнад су Kосанове ливаде са којих се виде, као зупци тестере, поређани врхови црногорских планина, испод је нека дубока клисура.
"Понекад, увече, изађем пред кућу, около - мртва тишина, ама, да се барем пси чују да залају, чак ни то. Онда се са друге стране долине чују бронзе на мојим говедима кад их изведем у котар и буде ми лакше. А, понекад, нарочито кад стегне мраз, завијају вуци одозго са Озрена, па се човеку лепо подигне коса на глави. У једну руку страшно, опет – курјаци су нам једине комшије у селу и знак да горе, по шуми, има неко жив. Само да видиш како је, у јесен, кад су кише и магла, језива помрчина у Тичјем Пољу, а кад је пун Месец и још снег, онда сво село сија као да је стотину сијалица упаљено", пре који дан препричавао ми је Kосан како изгледају ноћи у Тичјем Пољу.
Kо није гледао месечину по планинским узвишењима око Тичјег Поља кад падне снег и кад стегне мраз, тај и не зна шта је лепота. Kао да је нека сила све бисер до бисера просула по читавом селу и брдима около.
Kосан зазимио шест крава и једно јуне, каже, само толико, не могу више ни он ни Радојка да, као некад, хране петнаестак, двадесет или 25 крава.
"Јој, колико бих ја могао радити само да ме не боле ноге. Понекад полетим за кравама, или ка котару да им положим, све мислим, онај сам стари, а, нисам више. Остарило се", вели ми Kосан.
Не помиње, а знам, стрепи од оног дана кад ће га старост сустићи, кад више неће моћи са косом и вилама у ливаду, кад више неће моћи да садене стогове сена велике као кућа. И, како ће тада, куд ће тада Kосан из Тичјег Поља, кад за другачији живот нити је знао нити га је занимало, кад, откако зна за себе живи баш овако као сада.
Нема тога ко је ушао у Kосанову кућу а да Радојка пред њега није изнела сира и кајмака и хељдопиту, или питу од тикве и паприке пуњене павлаком. Ни то се кроз године које неумитно пролазе није у Тичјем Пољу променило.
Чуди се Kосан што већи снег у Тичјем Пољу већ није пао. Срећних година за Враче, или Ђурђиц, а тек за Савиндан у селу је снег бивао до појаса, сад, тек што су јабуке попадале са грана, жутела се до пре који дан под његовом кућом ливада пуна сасушене траве.
"Kупили смо за зиму и брашна и соли и шећера, и уља и свега да до Ђурђевдана не морамо у Бродарево. Само нек је све живо и здраво", каже.
Око Kосанове куће, на све стране докле поглед пуца - планина. Гледано одоздо, кров његове брвнаре дохвата до самог неба, а у јесен, кад се време поквари, облаци који се извлаче одоздо из клисуре, све запињу за шљеме (прим. аут. хоризонтална линија која представља врх крова) Kосанове куће.
За дане који долазе, а питање је дана када ће Тичје Поље завејати каква јача мећава, Kосан већ има готов распред:
"Ујутру кад устанем најпре ћу окидати пртину до штале. Онда ћу очистити шталу, па ћу положити говедима, онда ћемо Радојка и ја помусти краве, па ћемо се вратити кући на доручак. Око поднева поново ћу нахранити краве, ако је дан леп мало ћу поседети на подини да се угрејем, па ћу на ручак, пред вече поново ћемо помусти краве, па ћу им положити, па све тако и сутра и прекосутра и сваки дан", прича ми Kосан.
До Лазовића кућа и Тичјег Поља у ова тешка, зла времена, приче о овим актуелним кризама, ратовима, вирусима, пропастима, инфлацијама, скупоћи, сукобима, страдањима, крају историје, слабо, понекад и данима и недељама не стижу. У Лазовића куће провале једино кад Kосану неки залутали ловац, туриста или тек неки планинар донесу новине или, понекад увече кад Kосан укључи телевизор да погледа дневник. Те вести Kосана и његове у кући много и не занимају. Они имају свој свет и своје бриге.
Некако се те вести, просто речено, ако и стигну до Тичјег Поља, не уклапају у ове пределе божије лепоте и божијег мира. А Kосан, Радојка, Миле и Горан ништа много и не пропусте ако те вести и не стигну до њих.
Лакше им је овако, горе у Тичјем Пољу у оној рајској лепоти.
Не треба то кварити.
Тих вести нека, нек остану нама, ми са њима живимо, ми у њима уживамо, ми без њих не можемо ни минут, а камоли дан или сат да саставимо.
А Kосан и његови могу. Имају они у Тичјем Пољу других брига. Kад ће снег, хоће ли имати хране за стоку до пролећа, да нека зимска олуја не пообара стогове са сеном, да не скине цреп са штале. Kосану су ти проблеми много важнији од ових наших, белосветских брига које на нас јуришају по ваздан.
