Шансе да Срби буду пуштени на слободу, а након две трећине одслужене казне коју им је пресудио Трибунал у Хагу, готово да су равне нули. Иако је по међународном праву то пракса која се примењује у многим земљама света, Хаг је неумољив и има свој услов – "гласно, јавно покајање и критика злочина које су починили".
То је још једном потврдио последњи случај Милана Мартића, бившег председника Републике Српске Крајине, чији је захтев да буде пуштен на условну слободу из затвора у Естонији одбијен, иако је одслужио две трећине казне. Наиме, Мартић је осуђен на 35 година затвора због злочина против човечности и ратних злочина, укључујући гранатирање Загреба.
Председница Механизма у Хагу Грасијела Гати Сантана написала је у образложењу да Мартић није показао довољно знакова рехабилитације. Процењивала је "тежину злочина" за које је осуђен и закључила да се казна у таквим случајевима мора издржати до краја. Мартић је у затвору од 2002. године када се предао, осуђен је 2008. године, па је из Хага годину касније пребачен у Естонији у затвор који је познат по лошим условима.
"Према информацијама које сам добила од естонских власти, Мартић је мирна особа по природи, која је љубазна када изражава своје мишљење и нема потешкоћа у комуникацији са службеницима или другим затвореницима. Током затвора у Естонији Мартић је имао четири, сада истекле, дисциплинске казне везане за дуван, од којих последња датира из фебруара 2016. године. Присуствује богослужењима једном или два пута недељно, а свештеник из Српске православне цркве га посећује. Добро се слаже са другима, игра фудбал, шах и зна довољно руски да комуницира са другим затвореницима који говоре руски. Мартићево понашање у затвору је генерално било добро, без икаквих дисциплинских инцидената скоро деценију", написала је Сантана, шта су јој доставили из Естоније.
Мартићу је породица последњи пут била с пролећа 2024. године, а за 17 година колико је у Естонији породица му је долазила 16 пута. Значи, мање од једном годишње. И толико о "удобности" о којој судија говори у делу где помиње библиотеку са 200 српских наслова и ТВ у соби на којем су канали из наше земље.
У одељку у којем прича зашто не може на слободу, каже да Мартић себе сматра политичким затвореником, да не жели да говори о својим злочинима и да верује да је казна која му је изречена била политички мотивисана.
"Ништа не сугерише да је Мартић прихватио одговорност за своје злочине, показао знаке критичког размишљања или изразио искрено кајање или жаљење. Није достигао ниво рехабилитације довољан да заслужи превремено пуштање на слободу", истакла је.
Мартићеву судбину деле Срби који су по затворима широм Европе. Некадашњи генерал Војске Републике Српске Ратко Младић тешко је болестан у затворској болници у Схевенингену. Бивши високи функционер МУП-а Србије Властимир Ђорђевић и даље је у затвору у Немачкој иако је две трећине казне затвора од 18 година одавно издржао. Генерали ВРС Станислав Галић и Вујадин Поповић издржавају казне доживотног затвора у Немачкој, као и Драгољуб Кунарац који је две трећине казне издржао још 2016. године, али суд "не верује да се поправио". Доктор Миломир Стакић казну од 40 година затвора издржава у Француској. Доживотну казну у Естонији издржава вођа "Белих орлова" Милан Лукић, као и лидер Срба Републике Српске Крајине Милан Мартић, који је осуђен на 35 година и генерал ВРС Драгомир Милошевић на 29 година.
Припадник јединице "Бели орлови" Средоје Лукић казну затвора од 30 година издржава у Немачкој. У Финској је генерал ВРС Радивоје Милетић, који је одавно испунио све услове да се нађе на слободи, а осуђен је на 18 година. Генерал Радислав Крстић казну затвора од 35 година издржава у Пољској. Бивши министар унутрашњих послова Републике Српске Мићо Станишић и бивши начелник регионалног центра полиције Бањалука Стојан Жупљанин су у Пољској и осуђени су на затворске казне од 22 године.
Бивши председник Републике Српске Радован Караџић је након пресуде, којом је осуђен на доживотну казну за ратни злочин, пребачен у затвор на енглеском острву Вајт. Њему су, како је у неколико наврата указивао адвокат Горан Петронијевић, укинута основна права. Морао је да се бори чак и за то да добије лампу, нису му дозвољавали прегледе лекара, ограничавају му виђање са породицом...
У Финској је на одслужењу затворске казне био некадашњи начелник Генералштаба Војске Југославије генерал покојни Небојша Павковић. И он је одслужио две трећине казне и тражио је пуштање на слободу. Одбијен је јер се није покајао, а онда је пуштен када је свима било јасно да је пред крај живота. Убрзо је и преминуо у Србији. Исто се десило и Горану Хаџићу.
Кунарац је у Хагу 2002. године осуђен на 28 година затвора на основу оптужби за вишеструко силовање и држање у ропству две жене, што никада није признао. Две трећине казне истекле су му још 2016. године, тражио је да изађе, али није пуштен. Он није хтео да призна дела која му се стављају на терет, а у Босни и Херцеговини се води нови поступак против њега.
Кунарац је рекао: "Одлично, онда ме пустите у Босну, да ми тамо суде."
Из Механизма за кривичне санкције који је наследник Трибунала у Хагу су истакли да ће Кунарац изаћи из немачког затвора 24. фебруара и да ће бити иза решетака до последњег дана.
Здравствено стање Ратка Младића је лоше, а његов син Дарко је у неколико наврата говорио да нема адекватну негу.
Он је навео да се породица нада да ће генерал бити пуштен на лечење.
"У супротном, не знамо колико му је времена остало", казао је Дарко Младић и додао да Механизам игнорише захтеве да буде пуштен због лечења.
Србија је од Савета безбедности УН у неколико наврата тражила да донесе одлуку да хашки осуђеници казну издржавају у земљи чији су држављани, а под надзором Механизма, или другог тела које СБ УН овласти.
Ни покајање које тражи Хаг није гаранција. Командант Дринског корпуса Војске Републике Српске генерал Радислав Крстић тражио од Међународног механизма за кривичне судове превремено пуштање на слободу новембра прошле године уз које је приложио и писмо у којем се каје. Крстић који је тренутно у Пољској, а служио је казну и у Схевенингену, као и Енглеској где су покушали да га убију, још чека одговор.
Правило да се већина осуђеника пушта после две трећине одлежане казне престало је да важи 2017. године одлуком тадашњег председника суда Кармела Ађијуса.
Иначе, по "хашкој правди" оптужен је 161 човек, од чега су 109 Срби. Осуђених Хрвата је 18, муслимана пет, два Албанца и један Македонац. Срби су добили преко 1.000 година робије, Хрвати су осуђени на 248 година затвора, Бошњаци на 41,5 а Албанци на свега 13. Највише Срба добило је и доживотну робију, њих седморица – Радован Караџић, Ратко Младић, Љубиша Беара, Здравко Толимир, Вујадин Поповић, Милан Лукић и Станислав Галић.
Ослобoђени су некадашњи командант терористичке ОВК Рамуш Харадинај за злочине над Србима на Косову и Метохију, Насер Орић за злочине у Подрињу, Анте Готовина за злочине у Хрватској. Четрнаест Срба, међу којима је и Слободан Милошевић преминуло је пре изрицања пресуде. Неки од њих и у хашкој ћелији.
Да се овде не ради о истинској жељи да се истера правда, већ о двоструким аршинима јасно је и по томе да је, на пример, некадашњи лидер терористичке ОВК Хашим Тачи, којем се за ратни и злочин против човечности суди пред Специјалним судом у Хагу, два пута пуштан кући из приватних разлога.