Када је Хашки трибунал укинуо правило о пуштању на слободу после две трећине одлежане казне, учинио је то тек онда када су у европским затворима остали готово искључиво Срби. Правило које важи од Норвешке до Новог Зеланда, од Руанде до Перуа, одједном је проглашено "непримењивим" баш на Србима. Случај бившег председника Републике Српске Крајине Милана Мартића, коме је у Естонији одбијена условна слобода иако је одслужио више од две деценије робије, само је најновији доказ да Хаг није суд права него политичка машина за производњу кривице по националном кључу.
Пракса пуштања на слободу након две трећине одслужене казне део је међународног права и стандард који се примењује широм света. У Хагу, међутим, за Србе важе друга правила. Оно што је деценијама било готово аутоматско право, преко ноћи 2017. је претворено у недостижну привилегију.
Председница Механизма Гарсијела Гатис Сантана навела је да Мартић "није показао довољан степен рехабилитације" и да "тежина злочина" налаже да казна буде издржана до краја. Мартић је у притвору од 2002. године, осуђен је 2008, а од 2009. робија у естонском затвору познатом по лошим условима.
Његова судбина није изузетак. Генерал Ратко Младић је тешко болестан у Схевенингену, Властимир Ђорђевић казну служи у Немачкој, тамо су и генерали ВРС Станислав Гарић и Вујадин Поповић, осуђени на доживотну робију... За све њих правило о две трећине више не важи.
Адвокат и бранилац Ратка Младића, Бранко Лукић каже за "Јутро" на РТ Балкан да је реч о свесној и систематској дискриминацији:
"Овај суд је и направљен да би се судило Србима, а сви остали су коришћени као икебана, да би се имао привид да је суд непристрасан, да је суд - суд. Очито се ради, као што је то волео да каже Ратко Младић, о НАТО комисији. Ту правде за Србију није било од почетка. Они као да желе да покажу да су неправедни. Невероватна је њихова жеља и надменост да покажу да могу да раде шта хоће, да не морају да се држе никаквих правила, да не морају ни да глуме да су суд. Мени је несхватљиво да немају никакву жељу да макар слажу да су непристрасни. Намерно ово раде како би показали да су ту да би и даље кажњавали Србе. Више од три деценије од завршетка рата у БиХ, а напади на Србе трају константно".
Лукић подсећа да је Трибунал остао без правног легитимитета и у очима међународне заједнице и шта никако не смемо да сметнемо с ума када нам се спочитава да је Трибунал нешто утврдио:
"Треба знати да сви други трибунали који су основани након овог за бившу Југославију немају право да користе његову праксу. Дакле, друге праксе нема… Дошао је налог судовима који су основани након њега, попут Кривичног суда за Либан и Кривичног суда за Камбоџу, да немају право да користе судску праксу Трибунала за бившу Југославију. Зашто? Зато што је суштински свима видљиво да је неправедно".
А о томе најбоље сведочи измена правила о могућности пуштања на слободу након две трећине одслужене казне и то не у сред, него на крају игре:
"У моменту када су међу људима који издржавају казне по његовим пресудама остали само Срби, укида се правило које је деценијама важило да се људи пуштају после две трећине издржане казне. А треба знати, када су оне изрицане имало се у виду да ће за трећину бити скраћене. Дакле, суд их је осудио рачунајући да ће да буду пуштени након тог периода, па је изрицана казна за једну трећину дужа. Сада им се намеће да издржавају казну која није била намењена да се издржава".
Оцена да Милан Мартић није достигао задовољавајући степен рехабилитације дата је због тога што себе сматра политичким затвореником, а Лукић додаје да је Мартић баш то:
"Ниједан наш човек који се тамо налазио није криминалац. То су људи који су били високопозиционирани у власти, војсци и полицији у Србији и БиХ… Намерно се ломе и њихове породице. Хоће да се покаже, уколико би сутра било неког сукоба, да нико нема право да пружи отпор. То је један монструозан начин поступања целог трибунала. Надам се да ће те судије да одговарају за оно што раде, јер је то једини заједнички злочиначки подухват који се тамо десио".
Он подсећа да постоје и Менделина правила УН, која налажу да осуђеник казну служи што ближе дому, али да се она упорно игноришу:
"Намерно се инсистира на изјави Бутроса Бутроса Галија која је изречена 1993, дакле док је трајао рат- да се казне не могу служити у матичној земљи. Наравно, нећете људе враћати у рат. Та изјава се поштује, а занемарују се правила усвојена од УН. Ништа њима не представља да крше правила… Услови у затворима у Естонији и Британији су катастрофални. Требало је пустити Естонију да пусти Мартића и она би то и учинила, али је то је онемогућио Трибунал. Они су ти који не дозвољавају да се поштује закон. То је основна улога људи који раде у Трибуналу - да не дозвољавају да се поштује закон и за то примају плату".
Случај Мартића тако је постао симбол – не само личне судбине, већ читавог хашког експеримента у коме је право претворено у оружје. Суд који је требало да помири народе, оставио је иза себе селективну правду, породичне трагедије и историју писану под политичким притиском.
А порука је јасна: за Србе у Хагу време не тече као за друге. Њима је казна продужена и то без новог суђења и нове пресуде. Само једним потписом политичке бирократије.