Русија је успела оно што је за Србију и даље само сан – помирила је круну и петокраку. Руска историја представља јединствену цивилизацијску целину, чија је способност да се сваки историјски догађај превазиђе и угради у шири национални континуитет – од царске епохе, преко совјетског периода до савремене Руске Федерације.
Симболичка синтеза круне и петокраке изражава ту дубоку способност Русије да обједини различите епохе у јединствену националну причу. Царска Русија била је темељ велике државе засноване на православној хијерахији. Круна није била само симбол власти, већ одговорности пред народом и Богом. Бољшевичка револуција је 1917. године донела драматичне промене, али није уништила руску државност. Напротив, руска државност је у новим условима наставила да гради моћну државу способну да се индустрализује, модернизује и одбрани од спољњег непријатеља.
Петокрака је постала симбол исте тежње – социјалне правде, колективне снаге и историјског напретка. Упркос грешкама и стравичним странама, СССР је успео да Русију претвори у светску силу и да донесе одлучујућу победу над фашизмом, чиме је заувек уписан у колективно памћење човечанства.
Распад СССР 1991. године представљао је тешко искушење, али не и крај руске историје. Период несигурности деведесетих година показао је колико је опасно насилно одрицање од сопственог историјског наслеђа. Из тог искуства произашла је јасна порука – Русија може опстати само ако прихвати целокупну своју историју, без самопорицања и наметнутих комплекса.
Савремена Русија свесно гради наратив у коме круна и петокрака не стоје једна против друге, већ раме уз раме. Царски симболи представљају континуитет, духовност, док совјетско наслеђе говори о снази совјетског народа, индустријском и војном подвигу и победи у Великом отаџбинском рату.
Проф. Зоран Чворовић са Правног факултета Универзитета у Крагујевцу каже за "Јутро" на РТ Балкан да је "петровска епоха" завршена, која је означавала окретање Русије Западу.
"Није случајно да се Петар Велики окренуо Западу, јер је Атлански басен је у том периоду био седиште света. Русији је била потребна технологија са Запада. Међутим, сада се све променило на светском плану. Средиште света је сада Пацифички басен. Не развија се сада само европски део Русије, већ и сибирски део", рекао је Чворовић.
Појашњава да је Русија имала негативно искуство са европском цивилизацијом и да је окретање Русије истоку отворило невероватне ресурсе. Подсећа да је на Западу линија раздвајања са блиском европском цивилизацијом личила на линију фронта, да је Пољско-литванска Унија замишљена као анти-Русија.
"Већину становништва чинили су Руси, они су гурани у Унију. Московска држава прераста у империју када Иван Грозни улази у Казањ. Није могло до синтезе да дође на западном правцу, јер је Русија водила сталну борбу на живот и смрт за опстанак", навео је он.
Говорећи о све чешћем помињању Русије у контексту "свете земље" он је рекао да је руска државна идеја увек у себи носила месијански елемент која брани свет од пропасти, апокалипсе, брани хришћанске, православне вредности.
"Данас руска држава није царство, али је задржала одбрану традиционалних, хришћанских вредности. Русија се окреће Евроазији, али је чувар европског наслеђа", навео је он.
О помирењу круне и петокраке у Русији, он је рекао да деведесетих није изгледало да ће до тога доћи, али да је дошло до ресуверенизације.
Подсетио је и на утиске Дејана Медаковића када се вратио из Москве 1983. године, који је у свом дневнику записао да се Руси не одричу Великог отаџбинског рата, и да се не одричу совјетске Русије, да су цркве у Москви пуне.
Упитан шта Србија може да научи из руског примера он је рекао да је Србији потребна историјска истина и помирење.
"Нама је потребна историјска истина од 1941-45. године, јер је наш однос према Другом светском рату другачији од руског. За њих је то победа над фашизмом, а за Србију је то био грађански рат", навео је он.