После Вилијама Вокера, Била и Хилари Клинтон, у своје време и Мадлен Олбрајт и Џејми Шеј, по злу чувени портпарол НАТО у време бомбардовања Србије 1999. године, мало мало па је на Косову или се оглашава на ту тему.
И док је Вокер западној војној Алијанси, невиђеном обавештајном и медијском преваром у Рачку обезбедио непосредни повод за агресију на Србију, Клинтон бомбардовање наредио, Хилари га деценијама већ оправдава, лице Џејмија Шеја, за све који памте крваво пролеће у Србији 1999. године, било је и остаје лице самог сатане, нечастивог. Лице оног који је у улози портпарола НАТО, са ТВ екрана из дана у дан оправдавао бомбардовање, енглески хладно, без трунке самилости, савести, емпатије, разумевања за жртве, а његова конструкција о побијеним цивилима као "колатералној штети", једна је, свакако, од најбесрамнијих епизода из историје ратовања.
Откуд, мало-мало, па Џејми Шеј на и око Косова?
То вероватно само он зна. Колико јуче, овај бесрамник, непозван и ненадлежан, непитан, ничим изазван, изјавио је како би, ето, "нова влада Косова требало да пружи српској заједници одређени степен локалне самоуправе у оквиру устава" и да српску заједницу "престане да третира као 'пету колону'".
Шеј је још за Радио Слободна Европа рекао како "нова влада у Приштини мора да поврати поверење САД и западних партнера" који, "заузврат морају више да раде на обезбеђивању пуног признања Косова и осигурању његовог чланства у међународним организацијама".
Зашто је о овим темама важно и потребно мишљење Џејмија Шеја то само РСЕ и он знају.
Можда је код портпарола који је већ зашао у дубоку старост па се спрема за онај свет, мада је то мало вероватно, прорадила савест, покушава под старе дане да се додвори албанским савезницима јер, да је НАТО током бомбардовања крвљу задужио и албанску заједницу на Косову и Метохији, јесте и те како.
Подсетимо се само 14. априла 1999. године и напада НАТО авијације на колону од око 1.000 албанских избеглица на путу Ђаковица - Дечани, када је у четири одвојена налета авијација Алијансе убила око 70, а ранила 35 Албанаца. Два дана касније, садашњи миротворац а тада један од јастребова НАТО, објаснио је на конференцији за медије, далеко од ратних попришта, ушушкан у вилу у Лондону, како је "један од његових пилота направио грешку и бомбардовао камион са избеглицама на Косову, али и даље постоји забуна око тачних околности напада".
"Пилот НАТО-а који је био одговоран рекао је да је уверен да је нападао возила српских снага које су палила локална села, бацајући бомбу "у доброј вери", додао је Шеј, трудећи се успут да оправда и ову "колатералану штету“ као и да што више замути чињенице о броју убијених и рањених Албанаца.
Масакр Албанаца тада је, као и у другим случајевима, оправдан "заустављањем етничког чишћења које на Косову чине Срби", један западни хуманитарни радник изјавио је како су "колону надлетела два српска авиона и бацила четири - пет бомби"!
Сам Шеј тада је описао како је пилот НАТО који је "оперисао изнад југозападног Косова", бомбе на избеглице бацио када је видео "многа села како горе" у подручју где су југословенске специјалне полицијске снаге "последњих дана спроводиле етничко чишћење".
"Не дозволимо да један инцидент, ма колико трагичан, замагли суштину ове кризе – понекад се мора ризиковати живот неколицине да би се спасили животи многих", још је једна од реченица Шеја изговорена тада која ће ући у антологију западног бешчашћа.
Наравно и пре и после Ђаковице било је још сличних напада цивиле. Првог маја 1999. године у 13 часова и 50 минута пројектилом испаљеним са НАТО авиона погођен је аутобус "Ниш ескпреса" док је прелазио мост у месту Лужане, 20 километра северно од Приштине. Пројектил је преполовио аутобус, у нападу је погинуло 46 људи српске и албанске националности, укључујући и 14 деце.
"Пилот је нападао мост који је коришћен од стране војске и полиције; након што је пројектил испаљен, у зону удара ушао је аутобус", још једном, без срама и стида, оправдао је тада масакр невиног народа Џејми Шеј.
Опет незван, опет ненадлежан, опет непитан, Шеј се прошле године потрудио и да оправда тројни пакт Загреба, Тиране и Приштине против Београда, откривши сензационалну вест како "овај савез није усмерен против Београда".
Било је тога још.
"Северу Косова је потребан мир и спровођење споразума из Брисела и Охрида". "Потребан је повратак дијалогу Београда и Приштине." Итд. итд.
Једино што ни у једној од ових изјава није објашњено ко и зашто и било шта пита оцвалог портпарола, руку крвавих до рамена и зашто је и коме његово мишљење уопште важно.
На другој страни, његове изјаве током агресије на Србију 1999. године биле су много конкретније.
"Српска телевизија је део Милошевићеве пропагандне машинерије… зато је легитимна мета", изјавио је несрећни портпарол после бомбардовања зграде РТС-а и хладнокрвног убиства 16 невиних радника ове медијске куће.
Даље следе изјаве за дневних НАТО брифинга:
"Ако господин Милошевић жели да његово становништво има воду и струју, све што треба да уради јесте да прихвати пет услова НАТО-а."
"Милошевић је одговоран за сваку цивилну жртву у овом сукобу."
"Видели смо 500 спаљених села, убијене људе и читаво становништво протерано са Косова.“
"Нема разлога да српско становништво напушта Косово. КФОР ће их штитити."
Бројни су примери и тешко их је заиста све набројати како су снаге КФОР-а после уласка на Косово јуна 1999. године заштитиле Србе на КиМ. Од Старог Грацког, преко Гораждевца до Ливадица.
"Интервенција 1999. била је једна од најбољих одлука које је НАТО икада донео", изјавио је овај несрећник пошто је Србија у пролеће 1999. године посејана тонама бомби са осиромашеним уранијумом а последице се осећају и дан данас.
У интервјуу Би-Би-Сију на српском поводом 20 година бомбардовања Србије, Шеј је, дрво да заплаче, испричао како од 1999. године није долазио у Београд, иако је "пре бомбардовања имао пријатеља у Србији".
"Амерички председник Хари Труман је рекао - ако желите пријатеља у Вашингтону, купите пса. Можда то важи за мене и Београд - можда је једини начин да имам пријатеља у Београду, да набавим пса", рекао је тада Шеј.
Би-Би-Си на српском тада је читатељству објаснио како је Шеј у Београду омражен јер му је приписано ауторство над конструкцијом "колатерална штета" за цивилне жртве НАТО пројектила, а у Приштини, где повремено одлази, дочекују га као – хероја.
"Можда бих ја желео да је тај однос нешто равномернији, али то не можете да контролишете - можете само да радите свој посао на најбољи начин", рекао је британској медијској кући Шеј.
Додао је да је у последње две деценије имао "много сусрета са Србијом у промењеним околностима, каже да је радио на пројектима НАТО и Србије, а себе описује као пријатеља Београда "из сенке", јер тврди да је тако боље и за пројекте и за њега".
"Волео бих да дођем у Београд, а да то не буде у потпуној тајности - жалим што је развод био не из избора, него из нужде. Волео бих да говорим на некој конференцији и да, ако према мени не полети много цигли и парадајза, то урадим још два-три пута у наредних неколико година", закључио је Шеј.
Шта о овим ставовима портпарола крвавих руку веле психоанализа, вештачка интелигенција? Јер, ово је заиста за психоанализу и вештачку интелигенцију, за стручњаке, јер, ова наша, природна интелигенција, Шеја тешко може да објасни и прочита.
„Људи који су били лице великих и контроверзних одлука имају снажан мотив да одрже кохерентност сопствене животне приче, избегну ретроактивну моралну дисквалификацију, спрече да историјска интерпретација „побегне из њихове контроле“. У психологији елита ово се зове legacy maintenance. Како време пролази, интерпретација догађаја се мења, расте потреба актера да поново објасни „шта се заиста десило““, каже психоалализа Шеја.
Па даље, „после пензије настаје феномен role persistence: човек наставља да функционише у истој друштвеној улози јер је она постала део идентитета па зато он и даље реагује на Балкан — то је простор у којем његов ауторитет постоји“.
Постоји ту и парадокс, да "што је неко више негативно перципиран у одређеној земљи већа је вероватноћа да ће наставити да се обраћа баш тој публици". Разлог - покушај корекције слике о себи, потреба за признањем сопствене рационалности, жеља да буде "схваћен", чак и од "противника", што "није реткост код бивших ратних портпарола".
И још, у позним годинама јавља се развојна фаза коју психологија назива - life review stage (Ериксон: интегритет vs. очајање). Људи сабирају живот, желе да оставе коначну интерпретацију, више говоре о прошлости него о будућности. Зато се јавља учестало појављивање у медијима баш о темама које су обележиле живот.
Мада што се Џејмија Шеја тиче, не постоји та река која га може опрати, џаба све изјаве, накнадна памет и додворавање. Што се тиче Приштине, а Шеј је тамо сваки час, дочекан је тако као херој и 2017, и 2022, и 2023. и 2024, срдачни дочеци ономе који је њихове, албанске жртве називао "колатералном штетом", више говоре о њима него о Шеју.