Србија и Балкан
Бедни биланси тужне "државе": Шта је "Косову" остало од обећаног раја о бољем животу без Срба
То што су са Kосова и Метохије са војском и полицијом отишле десетине и десетине хиљада Срба, што и дан данас одлазе, то се подразумевало, то су Албанци и прижељкивали, али, са "Kосова" су од 1999. године до данас, просто, трбухом за крухом отишле стотине хиљада Албанаца, одлазе и данас
Kада су 12. јуна на Kосово и Метохију стигле међународне снаге, енглески падобранци, Американци, Французи, Италијани, немачки гренадири, распомаљене масе Албанаца китиле су цвећем и хлебом тенкове, улице су биле преплављене америчким заставама, а онда се маса разишла по предграђима и околним селима где су ускоро гореле српске куће и штале, кренула убиства Срба који са војском и полицијом нису у дугим колонама избегли ка централној Србији.
Чинило се Албанцима да рај стиже на "Kосово", да ће њихова "држава" од тог дана постати велика цветна башта. Јер, није шала, истерати Србе, имати уз себе Американце, Британце, Немце и Французе, Италијане и Холанђане и њихове паре. Са војском, на Kосово ће, рачунали су, стићи "западни систем", плате ће за коју годину бити као у Минхену или Гетеборгу, пензије такође, прорадиће фабрике, банке ће делити бесповратне кредите, или повратне са тако малим каматама, кренуће брза обнова кућа, села и градова, путева, посла ће бити за све, "Маршалов план" само што није ступио на снагу...
Двадесет и седам година од тада, и пуних 18 од једностраног проглашења независности, од сна рођеног тог 12. јуна, као и 17. фебруара 2008. године нису остале ни фронцле. Од обећаног раја ни кулисе. То што су са Kосова и Метохије са војском и полицијом отишле десетине и десетине хиљада Срба, што и дан данас одлазе, то се подразумевало, то је за њихове прилике било и јесте и нормално и очекивано, чак и пожељно, али, са "Kосова" су од 1999. године до данас, просто, трбухом за крухом отишле стотине хиљада Албанаца, одлазе и данас, а "Kосово" је било и остало – најсиромашнија земља Европе.
"Тренутак једностраног проглашења независности за њих је био остварење сна, и све после тога је сурово буђење из истог", пише ових дана са Космета у једном од писама, новинарка Јања Гаћеша.
Штавише, уочи 19. годишњице једностраног проглашења независности, нови-стари премијер Аљбин Kурти, из Минхена, са безбедносне конференције, поручио је земљацима да ће његова држава под хитно "повећати и проширити инвестиције", али, не у привреду, него у "полицију и војску". Окосница његове кампање, пред два круга избора прошле године било је обећање да ће у наредне четири године, ако добије мандат, а добио је, у војску и полицију уложити – милијарду евра. Од милијарде у привреду, ни трага.
Његови земљаци и сународници, уместо западних плата и пензија, уместо америчких инвестиција, радних места и фабрика добиће, по тој најави, пушке, бомбе, упртаче и опасаче, фишеклије и "џавелине". А, искрено, нису се томе надали, нису то очекивали.
Да све не би остало само на причи, на тренутак барем ваља бацити око на сурову, пре би се рекло тужну статистику. Прошле године на тзв. Kосову било је запослено око 400.000 људи, бар тако веле бројеви, десетак хиљада мање него претходне 2023. године. Просечна нето плата била је, уместо очекиваних пар хиљада, као у Минхену или Гетеброгу, Цириху, једва преко 500 евра. По овим цифрама, "Kосово" има најниже зараде у региону Западног Балкана.
Што се тиче пензија, ту је тек ситуација катастрофална. Основна старосна пензија је од 100 до 120 евра, бивши радници примају од 180 до 320, просечна реална пензија је од 150 до 220 евра, што је међу најнижим пензијама у Европи.
Према подацима тамошњих економиста, само за храну, за просечну породицу месечно потребно од 220 до 320 евра, што је доста оптимистична пројекција с обзиром на цене, стална поскупљења, за комуналије од 60 до 120, за одећу од 40 до 80, превоз од 60 до 120, укупно, минимално од 350 до 550 евра. На основу овога, лако је доћи до закључка какав је животни стандард Албанаца на Kуртијевом "Kосову". А, истини за вољу ништа боље није било ни пре њега.
Kилограм јунећег меса на "Kосову" је од 8 до 12 евра, литар млека од један до 1,30, сира од 5 до 8, уља од 1,40 до 2 евра, 10 комада јаја од 1,8 до 2,6, килограм пилетине од 3,5 до пет евра.
О реалном стању тзв. косовске економије, о њеним дометима 27 година после "ослобођења" и 18 после проглашења независности, речито говоре и трговински показатељи. Последњи доступан податак за 2023/2024. годину говори да је укупни извоз досегао једва око милијарду евра, увоз између 5,6 и 6,3 милијарде, дефицит око пет милијарди!
Да није дознака дијаспоре, све сиромашнијих донација западних пријатеља, Курти би колико сутра могао кључ у браву, да прогласи банкрот. Дознаке дијаспоре су невероватних скоро 15 посто косовског БДП-а.
Структура извоза баца још црњу слику. Убедљиво и највише извозе се руде ниског степена прераде, фероникл, олово и цинк, секундарне сировине, концентрати руда што је око 50 посто извоза. Остатак је грађевински материјал, пластика, и нешто мало пољопривредних производа, малина, печурки, воде и пића.
Увоз је типичан за економије без јаке индустрије. То су роба широке потрошње, месо, млеко, житарице, уље, прерађевине, одећа, обућа, кућни апарати, намештај, а пре тога нафта и нафтни деривати, гас, струја...
БДП је једва 7.000 евра по становнику, што је још један од показатеља општег сиромаштва. Наравно, ако се изузму политичке елите и они блиски властима по различитим основама.
Овај податак одлично указује шта је остало од очекивања косовских Албанаца из 1999. године да ће за коју годину достићи европски стандард и где су за ових 27 година стигли.
У поређењу са косовским, БДП у Албанији је близу 9.000 евра, у БиХ око 10.000, у Србији изнад 15.000, у Немачкој 50.000 евра.
Шта се у међувремену догодило са косовским гигантима, фирмама које су до 1999. и рата чиниле кичму привреде?
Ништа ново није рећи да је од рата наовамо, "Косово" прошло кроз један од најрадикалнијих процеса деиндустријализације у Европи. Судбина "Фероникла" из Глоговца који је до 1999. године био највећи произвођач никла у региону, имао 2.000 запослених, уз Трепчу био кључни извозник, одличан је пример тамошње пропасти. После приватизације, компанија је продата за 30 милиона евра уз обавезу улагања, више пута је мењала власнике, од Британаца до Турака, данас има 80 запослених административних радника, производња је скоро па обустављена. На минимуму.
"У Липљану је потпуно демолирана фабрика 'Кока-Коле'. Све машине су однесене, тада се причало у Албанију, и продате су. Слично је прошао и 'Термовент' – фабрика расхладних уређаја и сада се у њој пакује шећер. У Урошевцу су уништене уљара, фабрика пегли, дрвни комбинат, комплетан индустријски комплекс.
У индустријској зони Приштине фабрике су такође демолиране, а опрема покрадена. Да поменем и гиганте попут фабрике батерија у Гњилану, ФАГАР у Подујеву. Комплетна индустријска зона у Призрену је тотално покрадена и касније претворена у шопинг молове, а ту су биле фабрике Пелонка, Фамипа, Прогрес, и многе друге, и тако у свим градовима. Тада су кружиле приче да су сво гвожђе из фабрика одвозили и продавали железари у Скопљу. Замислите ту грабеж којој смо сведочили, као да не постоји сутра", сведочи даље у ауторском тексту новинарка Јања Гаћеша.
Комбинат Трепча, један од највећих рударско-металуршких система Југославије, са рудницима цинка, сребра и олова, са десетинама погона за производњу батерија, галванизацију, производњу накита, данас није ни сенка старе славе. Топионице су затворене, комплекс подељен, ради само део рудника и флотација, углавном са минималним капацитетима, то више није индустријски систем него рударска компанија.
Коначни биланс каже да је металургија на Космету готово нестала, машинска индустрија нестала, хемијска нестала, текстилна скоро на нестала, индустријска запосленост драматично пала.
Резултат, стотине хиљада Албанаца који за последњих двадесет, петнаест или десет година напустили Косово и постали део дијаспоре.
Чак је и тзв. министарство унутрашњих послова Косова, почетком 2024. године констатовао да се за четири године, од 2018. до 2022. са "Косова", званично, иселило 156.000 људи, односно, 8,85 посто становништва. Само од 2020. до 2022. са "Косова" је, према овим подацима, емигрирало скоро 100.000 људи. Поменуто министарство тада је саопштило да је 1. априла 2011. у иностранству живело 703.978 држављана Косова а да је тај број до краја 2022. порастао на скоро 950.000.
Према другим изворима, тзв. Косово је од 2008. до 2023. напустило 375.000 људи, или око 25.000 годишње, а број ученика у истом периоду смањен је за око 100.000, односно за трећину.
Уз све ово, са пропашћу снова о косовском рају, уз суочавање са реалном стварношћу, западним начином живота, "Косово" се по систему спојених судова суочава са још једним озбиљним проблемом.
Из године у годину опада и стопа природног прираштаја у јужној српској покрајини. Тако је 2016. на Косову било 14.170 више рођених него умрлих, ова бројка у 2017. је – 13.732, у 2018. – 12.770, а у 2019. – 11.238. Опада и стопа фертилитета (број живорођене деце по жени) па је ова стопа 1990. године била на Косову 3,59, 2011. – 1,99, а сада је 1,66. Тако су подаци, о демографском буму међу Албанцима на Косову развејани суровим статистичким подацима. Они сада показују да је стопа фертилитета на Косову и Метохији, као уосталом и у Албанији, у границама европског просека и тек нешто мало виша него у централној Србији.
"Колико је само разочараних родитеља који су своју младост посветили борби за 'Републику Косово', слепо слушајући и извршавајући наређења, некада и против своје воље, али све је било подређено једном циљу – стварању државе. Сада када мисле да је имају, њихова деца далеко су у Немачкој, Швајцарској, Америци, Енглеској, и на памет им не пада да се врате. Њихови унучићи, у већини случаја, не говоре албански језик", пише у ауторском тексту, у једном од писама са Космета, новинарка Јања Гаћеша.
Па закључује:
"Незадовољство Албанаца је веће него наше. Лош животни стандард их депримира, чини живот неподношљивим. Сада се чини да им је то 'сутра' стигло, па се добар део Албанаца каје и присећа времена док су радили и имали сталан посао. Многи су огорчени, и нагађају да је то, можда, и био нечији план. Да све нестане, а да у ономе што претекне приватници отворе своје (не)легалне послове и у њима они раде за минималац, који од првој јануара ове године износи 425 евра".
Live
