Егзодус сарајевских Срба 1996. године био је болна, али веома јасна лекција да без снажне Републике Српске и њених институција нема сигурности ни равноправности за српски народ у БиХ и зато је свако слабљење РС директно потцењивање огромне жртве која је пала за њен настанак и опстанак.
Овим речима се председник СНСД-а Милорад Додик присетио зиме 1996, када је за два месеца, више од 150.000 људи морало да напусти Сарајево и крене у непознато. Како је рекао за Срну, тај егзодус није био само одлазак из града, већ одлазак из живота какав су живели до деведесетих година 20. века.
"У фебруару и марту 1996. године, под теретом неизвесности и страха, више од 150.000 Срба напустило је своја огњишта у Сарајеву. Нису отишли зато што су то желели, већ зато што су знали да за њих у њиховом граду више нема места, сигурности, правде, ни достојанства. Оно што је најтрагичније у тој тужној колони српског народа, који су по снегу и хладноћи, у тишини одлазили са кућног прага, јесу ковчези са посмртним остацима њихових најмилијих које су износили да их не би оставили на милост и немилост онима који су их до јуче гледали преко нишана", истакао је Додик, подсетивши да у историји није забележено да је постојао народ који је морао да носе своје мртве.
Лидер СНСД-а је нагласио да слика колона људи која се данима протеже сарајевским улицама, слика камиона натоварених намештајем, завежљајима, ковчезима, крстовима остаје једна од најпотреснијих слика српске историје с краја 20. века.
Додик истиче да егзодус није био само физички одлазак из Сарајева, већ егзодус идентитета, језика, писма и културе једног народа који је вековима био присутан ту, градио тај град и Сарајево чинио Сарајевом.
"Егзодус живих и мртвих сарајевских Срба је сведочанство страдања, али и снаге. Они који су тада из својих домова кренули у непознато нису нестали, већ су се дигли из пепела и сачували свој идентитет, своје име и сачували себе", додаје.
Председник СНСД-а наглашава и да се, када се говори о егзодус сарајевских Срба, прича о завету будућности да се таква судбина никада више не понови и о нашој обавези да негујемо културу сећања на патње.
Он је констатовао да је егзодус сарајевских Срба много више од историјске епизоде и да је то била јасна политичка порука и доказ да српски народ у БиХ може опстати само ако има снажне, стабилне и самосталне институције Републике Српске.
"Свако слабљење Републике Српске, потчињавање Сарајеву или страним центрима моћи је пораз више за српски народ. Егзодус сарајевских Срба нас обавезује да чувамо Републику Српску, њене институције, надлежности и уставну позицију, као и достојанство свог народа и да у томе сви будемо јединствени, јер народ који је једном носио своје мртве из страха да им се ни гробови неће поштовати зна зашто мора имати своју снагу, своју Републику, своје институције и своје право да одлучује о себи", истакао је лидер СНСД-а.
Као доказ снаге Републике Српске, њених институција и српског народа навео је изградњу града Источно Сарајево који је израстао из егзодуса и постао симбол опстанка.
"Источно Сарајево није настало урбанистичким планом на папиру, већ из бола, из колона, из суза сарајевских Срба који су 1996. године морали да напусте своја огњишта. Тај град је достојанствен и тих, али веома снажан одговор на егзодус".
На лединама, у брдима, на простору који тада није имао ни инфраструктуру ни обрисе града почели су да ничу први градски темељи. Источно Сарајево је данас израсло у административни центар и, како каже Додик, симбол политичке зрелости и државотворне свести српског народа у Републици Српској који је показао да снага институција и воља народа могу изградити универзитет, болницу, школе, вртиће, културне установе...
Источно Сарајево, додаје, данас стоји као брана забораву и подсетник да Република Српска мора да улаже у своје пограничне и стратешке средине.
"И зато је обавеза свих нас да Источно Сарајево развијамо плански, снажно и дугорочно као универзитетски, здравствени, културни и безбедносни центар Републике Српске", казао је Додик.