Владислав Јовановић отворио врата сарадње Србије и Мађарске

Када данас, уосталом сасвим оправдано, српски државни врх, с времена на време, нагласи да српско-мађарски односи никада нису били бољи од садашњих, вреди се осврнути на дубљи корен тих добрих односа.

Београдски форум за свет равноправних: Јовановић био великан српске дипломатије у најтежем времену

Током разбијања Југославије, почетком деведесетих година прошлог века, политичка ситуација на северу земље није била нимало једноставна. Већину у Скупштини општине Суботица формирале су политичке снаге етничких заједница Мађара и Хрвата. У граду су политички гестови радикализације били све учесталији. Све више, осећале су се последице ратних сукоба у Барањи и Славонији, а потом и у Босни, али и све гласнији захтеви етничких заједница.

Осујећен упад диверзаната

У последњем часу, осујећен је био покушај убацивања хрватске диверзантско-терористичке групе која је, према незваничним подацима који се могу чути од актера тадашњих догађаја, имала унапред припремљену базу на подручју Александрових салаша, на јужном ободу града.

У једном тренутку, у атмосфери заоштравања односа, тадашња Демократска заједница војвођанских Мађара решила је да са места председника Скупштине општине смени свог члана Јожефа Касу.

Запретила је опасност да на место умереног и рационалног Јожефа Касе дођу радикалне политичке снаге које би, потенцијално, дестабилизовале стање на северу земље.

Јовановић мотрио на "капију Европе"

Непосредни сведоци тих догађаја кажу да је у том тренутку на сцену ступио покојни Владислав Јовановић, један од најистакнутијих српских дипломата 20. века.

Суботичанин и Бајмочанин Душко Стипановић био је у то време шеф одборничке групе СПС-а у Скупштини општине Суботица и сива еминенција у локалној организацији те партије.

Стипановић сведочи да га је управо тих дана био позвао Владислав Јовановић. Према Стипановићевим речима, Јовановић је био посебно заинтересован за Суботицу коју је посматрао као "капију Европе". Било му је посебно стало до стабилности у Суботици.

Јовановић тражио подршку за Касу

Јовановић и Стипановић састали су се у Београду. Стипановић сведочи да Јовановић није наметао мишљење и задатке, већ да је саговорника широком ерудицијом, информацијама и чињеницама вешто водио ка закључку који се подразумевао.

Преминуо бивши министар спољних послова и дипломата Владислав Јовановић

Питао је Стипановића шта мисли о најављеној Касиној смени. Стипановић му је, како сам сведочи, одговорио да неће жалити за њим, на шта му је Јовановић скренуо пажњу на питање Касиних наследника који су знатно радикалнији.

Мимо очекивања, СПС био уздржан

Стипановићу је било јасно шта треба да уради. Суботички социјалисти на крају нису омогућили смену свог љутог противника. Мимо очекивања, били су уздржани приликом гласања. Стипановић је поручио да Каса није био њихов избор за првог човека града, па да сада нема разлога да социјалисти гласају за његову смену, тим пре што су је покренули они који су првобитно инсистирали на Касином избору.
Стипановић сведочи да је Касу, који је био изненађен јер није очекивао да ће му СПС помоћи, убрзо повезао са Радованом Панковим и Михаљем Кертесом, а потом је уследио и Касин састанак са Слободаном Милошевићем.

У ДЗВМ-у се одигравала битка две обавештајне службе

Стипановић сматра да се у тадашњој Демократској заједници војвођанских Мађара одигравала борба две стране службе, од којих је једној, која притом није имала везе са Мађарима, било веома стало до дестабилизације прилика у Суботици.
Захваљујући, у првом реду Владиславу Јовановићу, тај сценарио је осујећен. Остало је политичка историја Савеза војвођанских Мађара који је, потом, формиран јуна 1994. године, у Сенти.

Умерена струја почела да даје тон политици војвођанских Мађара

Први председник Савеза војвођанских Мађара био Ференц Чубела, који је годину дана касније погинуо у саобраћајној несрећи. Ипак, оснивање Савеза војвођанских Мађара и маргинализација радикалних елемената из Демократске заједнице војвођанских Мађара омогућило је да се на политичкој сцени Суботице и потом Србије устали Јожеф Каса, а потом појави Иштван Пастор, што је добро одјекнуло и у Будимпешти која такође није желела дестабилизацију подручја насељених мађарском заједницом.

Можемо рећи да је отопљење, кроз историју не баш срећних односа Београда са Будимпештом, започело 1994. године у Суботици, захваљујући Владиславу Јовановићу.

Колико је то било важно, видело се већ 1999. године, током агресије НАТО-а на СР Југославију, када је, као градоначелник Суботице, Јожеф Каса јавним иступима додатно учврстио јединство у граду на позицијама српских државних интереса.