Некадашњи шеф дипломатије СРЈ и председник Београдског форума за свет равноправних, Живадин Јовановић, изјавио је за РТ Балкан да ће недавно преминулог министра спољних послова и амбасадора СР Југославије при Уједињеним нацијама, Владислава Јовановића, пре свега памтити као изузетног, епохалног српског и југословенског дипломату који је служио у свим кључним периодима великих светских промена.
Живадин Јовановић је истакао да је Владислав Јовановић у дипломатију ушао у време биполарног света и Хладног рата, али да је обављао одговорне дужности и током изградње европске архитектуре безбедности и сарадње.
Напоменуо је да је Јовановић био укључен у припрему Хелсиншке конференције 1975. године, те да је био активан у дипломатским круговима како у време оснивања Покрета несврстаних у Београду 1961. године, тако и на врхунцу хладноратовске дипломатије и током пада Берлинског зида.
"Све време је његова идеја водиља била како да у свим тим турбулентним и великим прекретницама на најбољи начин заштити југословенске и српске националне и државне интересе", нагласио је Јовановић.
Према његовим речима, Владислава Јовановића је одликовала свест да у свим условима, на европском и глобалном плану, тражи најбољи пут за оптималну заштиту државних интереса.
"Био је тих и ненаметљив. Припадао је оној врсти дипломата и људи ниског профила, а високих захтева, вредности и способности. Пленио је колеге, како домаће тако и стране, својом способношћу изналажења суштине државног интереса у свим околностима. Био је шкрт на речима, говорио је мало и тихо, али је много знао и много постигао", рекао је Јовановић.
Додао је да ће Владислава Јовановића памтити и као колегу од кога је учио.
"Он је пет година пре мене ступио у дипломатију и није уопште требало питати ко је најбољи и коме се обратити за савет – то се једноставно знало", присећа се Јовановић, истичући да је његов презимењак био изузетно поштован међу страним колегама, како у својству министра иностраних послова Србије и Југославије, тако и као представник наше земље у Уједињеним нацијама.
Улога Владислава Јовановића у очувању суверенитета Србије деведесетих година
Јовановић је указао на то да је највећи изазов наше дипломатије деведесетих година било очување улоге и интереса српског народа на Балкану, јер је разбијањем бивше СФРЈ највећа штета нанета управо Србима.
Према његовим речима, српски народ је био испарцелисан и фрагментисан, те је у тим условима приоритет био сачувати народ и његову равноправност у тренутку када су сви други напуштали Југославију.
"Влатко је, заједно са тадашњим државним руководством, инсистирао на томе да, ако други имају право да своју самосталност изражавају напуштањем заједничке државе, онда и грађани Србије и Црне Горе имају право да остану у заједници", наводи Јовановић.
Према његовим речима, посебан изазов је представљала борба да то право буде прихваћено на међународном плану.
"То је било веома тешко јер разбијачи заједничке државе управо су желели да што више ослабе српску нацију и није им било у интересу стајање заједничке државе у било ком обиму", објашњава Јовановић.
Истиче да се на свим конференцијама о бившој Југославији – од Хашке до Женевске – Владислав Јовановић увек борио за једнако право српског народа на самоопредељење остајањем у заједничкој држави.
"Као нешто посебно значајно што је остало иза Влатка и тадашњег руководства издваја се чињеница да смо наследили заједничку државу Србије и Црне Горе", посебно наглашава Јовановић.
Напомиње да се на основу каснијих дешавања може видети како су велике силе наставиле да даље фрагментишу Савезну Републику Југославију и наш народ.
"Један од циљева разбијања бивше Југославије и стратегије експанзије Запада на Исток подразумевао је онемогућавање српског народа да игра улогу значајног политичког фактора на Балкану", каже Јовановић.
Он објашњава да је то постигнуто фрагментисањем и потискивањем народа са југа ка северу и са запада на исток, чиме су српски народ и држава удаљени са Медитерана, односно са Јадрана, што је директно ограничило његову улогу као фактора стабилности и развоја на Балкану.
Наводи да је Владислав Јовановић, када је 1995. године преузео дужност сталног представника при Уједињеним нацијама, одлучно бранио континуитет правног и политичког субјективитета наше земље на међународном плану, и да је био кључна личност за очување суверенитета земље у околностима у којима САД, Запад и НАТО практично нису признавали СР Југославију.
Живадин Јовановић такође подсећа да су Америка и Хрватска, у време када је Владислав Јовановић био у Уједињеним нацијама, покренуле иницијативу за потпуно искључивање СРЈ из те организације.
"Наша дипломатска активност је била толико добро организована да је убрзо постало јасно како је огромна већина чланица те организације на страни Југославије и њеног континуитета. Када су то видели, они су одустали од те иницијативе", истиче Јовановић.