Посрамљено што "данас у Сарајеву имамо обележје и симболику посвећену атентатору, да су враћене његове стопе, а да истовремено немамо достојанствено спомен-обележје за његове жртве", Градско веће Сарајева, на седници одржаној 26. фебруара 2026. године донело је одлуку о "поновном постављању споменика Францу Фердинанду и његовој супрузи Софији на простору Латинске ћуприје у Сарајеву".
"Не можемо мењати прошлост, али можемо показати какви смо данас, хоћемо ли славити убиство или одати почаст жртвама", закључено је на овој, историјској седници Градског већа Сарајева.
За оне, мање упућене у историју и историјске околности, а од атентата је већ прошло 112 година па су се многе ствари позаборављале, ваља подсетити да је "жртва" о којој у овом случају говори Градско веће Сарајева аустроугарски престолонаследник, званични представник земље која је у том тренутку држала Босну и Херцеговину и све њене народе под окупацијом.
Дакле, кажу историјске чињенице, није Гаврило Принцип на Видовдан 1914. године Франца Фердинанда убио у Бечу, док је престолонаследник био у пиџами, него је у Сарајеву, убио окупатора на својој, окупираној земљи. Уз све ово, окупатор је био у окупаторској униформи са припасаном сабљом, док се спремао да наредних дана прати егзерцир окупаторских трупа.
Наравно, и ове чињенице ваља узети под условом, јер, свет је у процесу редефинисања многих појмова, па поред осталог и појма окупације. Оно што је за историјску науку до скора било окупација, сада је наједном постало – ослобођење и ту се ништа више не да променити.
Зар априла 1941. године, ту у непосредном суседству, у Загребу, трупе Хитлеровог Вермахта, Хрвати и њихово цвеће, муслимани, нису дочекали као ослободиоце, уз цвеће, невиђену радост и одушевљење те пригодне музичке нумере.
Но, вратимо се у Сарајево ове 2026. године, 112 година после атентата на Франца Фердинанда и 85 године после свечаног дочека Хитлерових трупа у Загребу.
У саопштењу са седнице Градског већа, уз подсећање "да је 28. јуна 1914. године у Сарајеву извршен атентат на Франца Фердинанда и Софију" наглашава се да је "пре свега реч о трагичном убиству брачног пара – мушкарца и жене који су тог дана боравили у званичној посети граду". Посебно се истиче чињеница да је Софија у тренутку атентата била трудна, што, како се наводи, "целом догађају даје додатну димензију људске трагедије".
"Сматрамо неприхватљивим да у Сарајеву постоје обележја и симболика посвећена атентатору Гаврилу Принципу, док истовремено не постоји аутентичан споменик за оне који су убијени", наводи се у образложењу.
Председник Kлуба већника Странке за БиХ у Градском већу Града Сарајева Јасмин Смјечанин уз информацију да је "иницијатива једногласно усвојена", дао је разлозима за враћање споменика нову димензију:
"Ми смо се водили тиме да је локација, на којој се десио атентат на Франца Фердинанда и његову трудну супругу Софију, веома привлачна туристима. Имамо стопе Гаврила Принципа, неко га назива атентатором, а неко херојем. Не бих коментарисао какво је чије мишљење. Но наш став је да је неопходно да се на истом месту где је некада било, врати спомен-обележје за те две особе", изјавио је Смјечанин, додајући како је "чудно да се нико до сада није сетио да га обнови".
Док је део сарајевске чаршије одушевљен иницијативом да Франц и Софија добију споменик у Сарајеву, има и оних који нису.
Тако је начелник Општине Центар Србин Срђан Мандић, који је за време грађанског рата у БиХ, "заступајући идеје демократије, грађанства и космополитизма" био борац тзв. Армије БиХ, изјавио како "ко имало познаје историју, зна ко су били окупатори у овој земљи".
"А, окупатори се не славе нити им се подижу споменици", написао је Мандић на друштвеним мрежама додајући како га је стид и како се ограђује од срамотног гласања градских већника из његове "Наше странке" који су подржали иницијативу.
"Чији споменик је следећи? Не смем ни да помислим. Исправите ово како знате и умете, док још нисте у потпуности изгубили интегритет и идентитет", став је Мандића.
Заиста, ко би могао бити следећи ко ће добити споменик у Сарајеву, одмах после Франца Фердинанда, отворено је питање, а кандидата је много.
На пример, Ханџар дивизија Хитлеровог Waffen СС-а, основана 1943. године, изродила је што у борбама на овом терену, што на Источном фронту, на трагу идеје коју је заступала и царевина коју је представљао Франц Фердинанд, много "знаменитих ликова" који би, по истој логици могли да добију споменик. Јер, као што је Франц Фердинанд страдао као жртва атентата у Сарајеву, тако су и знани и незнани припадници ове Waffen дивизије изгинули као жртве Руса на Источном фронту. То што је Франц страдао у Сарајеву а не у Бечу, што су припадници овог дела Waffen СС-а гинули по руским степама, у најновијој интерпретацији историје није важно.
Јер, догодила се редефиниција историје.
"Према мојем рачунању, отприлике једна трећина муслиманских припадника Ханџар дивизије били су добровољци, док су две трећине силом мобилисани у ту војну формацију. Што се тиче добровољаца, њихова мотивација јесте била пре свега материјална. Доста тих добровољаца су биле избеглице из источне Босне, које су напросто тражиле начин да осигурају храну себи и својој породици. Политичке или религијске мотивације су биле маргиналне. Зато кажем да је Ханџар дивизија била пре свега сељачка, а не муслиманска формација", изјавио је својевремено у интервјуу за "Слободну Босну" извесно француски научник Ксавије Бугарел.
Ето дакле прилике да се неком од прегладнелих бошњачких добровољаца из Ханџар дивизије дигне споменик у Сарајеву. Јер, сви припадници наведене дивизије у њој су завршили мимо своје воље, једни су су мобилисани, други су били гладни. Напросто жртве. А жртве, наравно, заслужују споменике и сећање.
То што Waffen СС Ханџар дивизија, како у једном тексту подсећа Ненад Кецмановић, "није настала на иницијативу Хитлеровог Берлина или Павелићевог Загреба, него "недужног" Сарајева" пошто су "муслимански прваци писмено замолили Хајнриха Химлера, команданта елитне нацистичке СС формације и команданта свих концлогора у поробљеној Европи, да Босну стави под окупацију Трећег рајха", у најновијем таласу открића европске историјске науке може само да буде предност за један такав споменик.
Још само да се Хајнрих Химлер и Waffen СС уклопе у калуп жртве, наиме и они су пострадали од Руса, па да све дође на своје место.
Сарајевски медији јуче и данас листом подсећају да је "споменик подигнут у њихову част", у част Франца Фердинанда и Софије, уклоњен и уништен 1918. године те да је "један његов део данас је изложен у Музеју Сарајева, док се преостала два дела налазе у Требињу и на Kобиљој Глави".
Млађих генерација ради, медији подсећају и да је Сарајеву "28. јуна 1914. године Гаврило Принцип, припадник организације Млада Босна, извршио атентат на Франца Фердинанда, а том приликом смртно ранио и његову супругу Софију". Наводи се и да је "Фердинанд био престолонаследник Аустроугарске која је званично анектирала Босну и Херцеговину 1908. године, након што је војно окупирала 1878. године послије Берлинског конгреса".
Када су младе генерације у питању, а после сарајевске иницијативе, у контексту непознаница шта би се још могло догодити, отворено је и питање да ли ће споменик у Сарајеву, крај Латинске ћуприје, некад Принциповог моста, кад поново угледа светло дана, можда постати и место покајничких путовања за српске ђаке и професоре од Требиња, преко Пала до Бањалуке, у будућој БиХ какву спремају Кристијан Шмит и Европска унија Урсуле фон дер Лајен и Каје Калас.
Да српски ђаци тамо иду у покајничким екскурзијама, да се колективно покају и да уче како су њихови преци угрожавали мирну Европу, како су криви и како су, ето баш они, започели Први светски рат, како су одговорни за милионе невиних жртава, како Првог светског рата не би ни било да није Срба и Принципа?
Све лекције веома корисне за улазак Европску унију у коју сада свесрдно заједно хрли и овај део Балкана.
Како у овом контексту објаснити изјаву градоначелника Источног Сарајева Љубише Ћосића који је изјавио како "иницијатива о враћању у Сарајево споменика аустроугарском престолонаследнику Францу Фердинанду и његовој супрузи Софији представља јединствен пример у свету да се подиже споменик окупатору".
Како, када се у свету у коме живимо више не зна ни ко је окупатор ни ко је жртва, ни ко је окупирао Босну ни које био борац за слободу, ни како је Гаврило Принцип постао злочинац?
"Одавно већу лудост нисам чуо. Дефинитивно је да је корен свега тога много дубљи и да поједини и даље лутају између различитих идентитетских опредељења", истакао је Ћосић за Срну.
О идентитетским опредељењима, тј. лутањима, теми која се сама наметнула после иницијативе из Сарајева говорио је за Срну и историчар Лазар Шкобо.
Према његовим речима, у БиХ постоје две традиције, које су засноване на вишевековном историјском искуству.
"Једна је српска и она представља страдалничку борбу нашег народа за слободу, која је приказана у свим ратовима. Од непрекидне борбе за ослобођење за време турске владавине, па све до Првог и Другог светског и Одбрамбено-отаџбинског рата, где су Срби за један век изгубили више од два милиона становника", рекао је Шкобо.
Друга традиција, истакао је Шкобо, јесте поданичка и њу одржавају они који су масовно подржали све агресорске насртаје на БиХ од средњег века, па све до данас.
"Чак и ако можемо схватити да неко има поданички карактер и петоколонашку постуру, потпуно је несхватљиво да се такве интенције јавно величају", закључио је Шкобо.
Џаба закључци.
У јуче усвојеној иницијативи наведено је да "уколико не буде могуће осигурати преостала два оригинална дела, Град Сарајево треба покренути процедуру израде њихових реплика на основу доступне архивске грађе, фотографије и стручних смерница како би се споменик у целини вратио на место којем историјски припада".
О томе где ова иницијатива "историјски припада" за сада се само назире.