Бошњачко Сарајево слави данас 1. март као "Дан независности Босне и Херцеговине" у знак сећања на датум 1992. године када је проглашена независност БиХ од СФРЈ, после крњег референдума који су Срби бојкотовали.
"Дан независности Босне и Херцеговине је национални празник који се обиљежава 1. марта сваке године а којим се прославља независност Босне и Херцеговине од Социјалистичке федеративне републике Југославије", преносе сарајевски медији.
Борачка организација Републике Српске (БОРС) саопштила је пре који дан да "1. март није никакав празник већ датум почетка трагичног сукоба" и да тај дан "треба прогласити даном жалости у Српској".
Предлог БОРС подржао је председник СНСД-а Милорад Додик, који је позвао Владу РС да донесе одлуку којом ће 1. март прогласити даном жалости.
"Убиство српског свата и почетак рата јесу за жалост. Тешко је разумети оне који славе почетак рата, а не славе успостављање мира. Та наопака логика најбољи је показатељ колико је БиХ наопака земља", објавио је Додик на друштвеној мрежи Икс.
За Србе у Босни и Херцеговини, односно Републици Српској, 1. март нити је кад био нити ће кад бити празник, поготово не – дан независности. Они то упорно понављају.
"У перцепцији Срба и Републике Српске 1. март дефинитивно није никакав дан независности нити је неки посебан дан, осим што је посебан по томе што асоцира на убиство, крв, мржњу, смрт, и који је довео до многих страдања, жртава, много нетрпељивости и мржње и у крајњем случају и много незадовољстава и неповерења која су се тада родила, и која и данас тињају у БиХ, земљи суоченој са безобзирним међународним протекторатом, те лажним високим представником и бројним страним србомрсцима којима је Република Српска 'трн у оку', стоји у једном од коментара агенције Срна поводом обележавања 1. марта у БиХ.
"Федерација БиХ је једина на свету која слави смрт на свадбеном весељу, а честитке им стижу од западних дипломата", изјавио је пре коју годину тада председник Републике Српске Милорад Додик који је у међувремену, одлуком тзв. високог представника за БиХ Кристијана Шмита, смењен са те функције.
Премијер Федерације БиХ Нермин Никшић изјавио је да овај празник "носи посебан значај за све грађане БиХ". Из Владе Федерације БиХ саопштено је како је овај дан "прилика за окупљање породица, пријатеља и заједница како би све грађани БиХ изразили понос према својој домовини".
Након изгласавања референдума у скупштини бивше СР БиХ и прегласавања српских представника, затим новог прегласавања 29. фебруара и 1. марта на нелегалном референдуму, Срби у БиХ те 1992. године су имали само две опције — да прихвате мајоризацију и дочекају нови геноцид, или да се организују и бране.
Указ о проглашењу 1. марта за државни празник и "Дан независности Босне и Херцеговине" потписао је 6. марта 1995. године Алија Изетбеговић. Равно три године раније, на референдуму за отцепљење БиХ од Југославије гласало је 2.073.568 Бошњака и Хрвата у БиХ, односно 63 посто уписаних у бирачке спискове, од којих се 99,7 посто изјаснило за независност. Преосталих 0,3 посто били су неважећи листићи и глас по неког заблуделог Србина који је поверовао у могућност да ће његов глас на референдуму нешто значити.
"Први март био је наша судбина и неумесно је, па и грешно питање да ли је ишта могло бити другачије. Ми не бисмо били оно што јесмо да смо тада, у име сумњиве сигурности, изабрали потчињавање", изјавио је својевремено Изетбеговић.
У недељу, 1. марта 1992. године, у Босни и Херцеговини био је други дан референдума о независности тадашње југословенске републике. Атмосфера у читавој БиХ, посебно у Сарајеву, била је на самој ивици усијања и пуцања.
Претходно, у новембру 1991. године, Скупштина српског народа у БиХ организовала је плебисцит на коме је већина Срба гласала за останак у саставу Југославије. Месец дана касније, Арбитражна комисија Савета министара Европске економске заједнице закључила је да би "правно обавезујући државни референдум о независности био предуслов за коначно међународно признање БиХ".
Касније је Скупштина СР Босне и Херцеговине, без Срба, донела одлуку о одржавању референдума 29. фебруара и 1. марта 1992. године, док су Срби референдум одбацили као неуставан и прогласили бојкот. На Светог Стефана, 9. јануара 1992. године Скупштина српског народа у БиХ донела је декларацију о проглашењу Републике српског народу у БиХ.
У недељу, 1. марта 1992. године, у 14 сати и 30 минута у цркви Светог Преображења Господњег у Новом Сарајеву обављен је чин венчања младе Дијане Тамбур и младожење Милана Гардовића, студента последње године Богословског православног факултета у Београду. После венчања, свадбена колона у којој је било око 100 сватова, младенци, њихове породице, кумови и родбина кренула је ка Дому Свете Текле у дворишту цркве Светих Арханђела Михаила и Гаврила, у Сарајеву познатијој као Стара православна црква.
Пошто испред Старе цркве не постоји паркинг на који би стало толико аутомобила, колона се зауставила око 200 метара даље, код Вијећнице. Ту су остављена возила а колона сватова кренула је даље, према Дому Свете Текле.
У тим тренуцима из правца Башчаршије до колоне у којој су били сватови стигао је бели "голф" у коме су били четворица сарајевских криминалаца, муслиманских екстремиста који су започели свађу са сватовима.
"Шта ћете овде? Није ово Србија! Идите у Србију", кренула је салва псовки у увреда упућена сватовима.
У једном тренутку, неко од криминалаца из белог "голфа" покушао је да сватовима отме црквену заставу. Уследили су пуцњи.
Отац младожење Никола Гардовић убрзо је преминуо од задобијених рана, а свештеник Раденко Мировић је рањен. Дописник немачког дневног листа "Франкфуртер алгемајне цајтунг" из Сарајева који се затекао на улици и био очевидац пуцњаве, описао је да се у почетку "чинило као да се ради о некој врсти детонатора", а онда је "видео избезумљене људе; чуо плач и видео некога како трчи до најближег телефона и видео преплашена лица пролазника".
За већину Срба напад је представљао "тачку без повратка", записао је касније историчар Џон Р. Шиндлер.
Сефер Халиловић, касније један од команданата тзв. Армије БиХ, изашао је убрзо са тврдњом да поворка "заправо није била свадба, већ провокација" и да су сватови били активисти СДС-а.
"Хтјели су да прођу Башчаршијом са аутомобилима, са заставама, са транспарентима, да нас испровоцирају и виде како ћемо реаговати", изјавио је Халиловић.
Сарајевско "Ослобођење" у колумни објављеној дан након напада устврдило је да "убице свата на Башчаршији, распиривачи мржње и градитељи барикада, не само да нису били Сарајлије, већ нису били ни прави Босанци, већ странци". За овај лист, свадбена поворка "била је намерна провокација".
Као убица Гардовића убрзо је идентификован Рамиз Делалић звани Ћело, рођен у Прибоју 1963. године, чувени сарајевски криминалац а касније командант 9. брдске бригаде Првог корпуса тзв. Армије Републике Босне и Херцеговине. Током рата у БиХ, Делалић је остао познат као један од господара живота и смрти у Сарајеву, одговоран за многобројне злочине над Србима, поред осталога и за Казане који су били у зони одговорности његове бригаде. Из јаме Kазани после рата извађени су посмртни остаци 29 људи, а број убијених Срба на том месту никада није званично утврђен.
Делалић је убијен 21. јуна 2007. године, када га је у Одобашиној улици у центру Сарајева, у дворишту куће у којој је изнајмио стан, дочекао убица и у њега испалио више добро груписаних хитаца из ватреног оружја.
Сахрањен је као херој уз присуство хиљада Сарајлија на шехидском мезарју у Ковачима крај Сарајева.
Српска демократска странка за организовање напада и убиство свата на Башчаршији одмах је оптужила Странку демократске акције, под чијом је заштитом Делалић и био. СДС је затражила и да подручјима у Босни и Херцеговини у којима су Срби већина убудуће патролирају искључиво српски полицајци.
Садашњи хашки заточеник, пре тога председник Републике Српске Радован Караџић, одмах после убиства свата на Башчаршији оценио је да "догађај доказује да покрет за независност БиХ представља егзистенцијалну претњу Србима у БиХ".
Што се званичног Сарајева тиче, убиство Гардовића и рањавање свештеника не рачуна се као почетак рата. За званично Сарајево почетак рата је 5. април 1992. године када су на платоу испред Скупштине одржане демонстрације прекинуте снајперских хицима чије су прве жртве биле Суада Дилберовић и Олга Сучић, за шта су одмах оптужени Срби. Српске жртве 1. марта на Башчаршији муслиманска страна игнорише, као и полицајце који су у међувремену убијени у Сарајеву.
Рамизу Делалићу "Ћели" суђено је у Сарајеву за убиство српског свата на Башчаршији, али је суђење после његовог убиства прекинуто.
Према попису из 1991. године у Граду Сарајеву од 525.000 становника њих 157.000 изјаснили су се као Срби. Двадесет две године касније, на попису 2013. године у Кантону Сарајево од 413.000 становника као Срби изјаснило се њих тек 13.000 или 3,2 одсто.