Србија и Балкан
За рат спремни: Колико је војника имало Сарајево кад је убијен српски стари сват
Овај податак није производ било чије пропаганде, већ званична изјава Алије Делимустафића, тадашњег министра унутрашњих послова
На годишњицу убиства Николе Гардовића на Башчаршији у Сарајеву које је, користећи новонастале околности у процесу разбијања Југославије, увелико газило ка исламизму и насилном издвајању из заједничке државе, вреди се подсетити, најпре, да је Бадинтерова арбитражна комисија, врло јасно, актерима југословенске кризе у Босни и Херцеговини (БиХ) поручила да ће референдум о независности БиХ бити ваљан једино уколико се покаже да је већина унутар сва три конститутивна народа изабрала пут независности, јер би само такав референдум био у складу са Уставом Босне и Херцеговине.
Буре барута од БиХ направиле су вође муслимана и Хрвата
Да ствар буде још гора, у том тренутку све је у БиХ припремљено за рат.
Босна и Херцеговина је заиста личила на буре барута.
Али, то буре барута нису начинили Срби у БиХ, како им исламисти у грађанском руху спочитавају, већ је ствар била знатно сложенија. То се види из експертизе проф. др Милоша Ковића коју је, као поднесак, Хашком трибуналу, током суђења генералу Ратку Младићу, поднела Младићева одбрана.
Ковић у својој експертизи наводи изјаву Алије Делимустафића, министра унутрашњих послова, који је на седници Савета Председништва БиХ за заштиту уставног поретка, 9. марта 1992. године, дакле убрзо након убиства српског свата, рекао да је у том тренутку Странка демократске акције имала око 100.000 наоружаних војника, Хрватска демократска заједница око 60.000, док је ЈНА у БиХ имала свега 22.000 људи.
Делимустафић није помињао војску СДС-а
Делимустафић уопште није помињао војску Српске демократске странке. Партијске војске Муслимана и Хрвата касније ће добити званичну форму, кроз, тобоже, мобилизацију Територијалне одбране.
На седници крњег Председништва БиХ, 14. априла 1992. године, министар одбране Јерко Доко изјавио је да то није била никаква мобилизација, већ прикључивање јединица које су већ биле мобилисане и наоружане, како би биле стављене под команду.
Да ствар буде још гора, унапред организовану муслиманску војску у Сарајеву предводили су окорели злочинци: Рамиз Делалић звани Ћело, Јусуф Празина звани Јука, Мушан Топаловић звани Цацо и остали организовани у "Зелене беретке" и "Патриотску лигу".
Делалић препознат као убица
Сведоци су управо Рамиза Делалића препознали као убицу Николе Гардовића, односно особу која је том приликом ранила православног свештеника Раденка Миковића.
Осим Делалића, који је касније у телевизијској емисији приказаној у Сарајеву признао да је убио Гардовића, сведоци су, као нападаче, препознали још Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, који је син оснивача "Зелених беретки" Емина Швракића.
Иако је Рамиз Делалић приказивао само као "наводни" починилац убиства, чак и као психички болесна особа, то исламистичкој влади Алије Изетбеговића није сметало да њему, као и осталим криминалцима, повери командна места и истакнуте положаје у такозваној Армији БиХ.
Изетбеговић се делимично одрекао услуга злочинаца тек када су му постали политичка сметња
Криминалци су практично владали муслиманским Сарајевом све до краја 1993. године, када су, због информација објављених у иностраним медијима о злочинима над Србима у Сарајеву, почели превише у политичком смислу да коштају исламистичког председника Алију Изетбеговића, који их је до тада штитио, а исламистичку политику маскирао грађанским и прозападним изјавама.
То такође није ствар српске пропаганде или српског разумевања ствари.
Објашњавајући акцију у којој је ликвидиран Мушан Топаловић Цацо, изведену октобра 1993. године, функционер сарајевске полиције Муир Алибабић, који је рекао да је Мушан Топаловић елиминисан зато што је постао политичка опасност за Изетбеговића и његов унутрашњи круг, а не зато што је био заповедник изван контроле.
Убиство Гардовића не може се разумети без спознаје целокупне ситуације у тадашњој БиХ
Убиство Николе Гардовића, који је 1. марта 1992. године женио сина, не може се разумети без спознаје целокупне ситуације у тадашњој БиХ.
Интересантно је, како је наведено у поменутој Ковићевој експертизи, да су многи, посебно на Западу и у БиХ, релативизовали ноторну чињеницу да су муслимани и Хрвати у БиХ формирали своје оружане јединице знатно пре Срба. Правдајући успостављање властитих паравојски тврдили су да је сама Српска демократска странка, наводно, сама по себи била "паравојна организација", што је, разуме се, потпуна бесмислица.
Делалић никада није приведен правди, убијен је 2007. године
Део муслиманских екстремиста, регрутованих из редова криминалаца, који су у Сарајеву убили око три хиљаде људи српске националности и имали 211 приватних затвора и логора за мучење и силовање, задржао је командне и друге позиције, а многи од њих никада нису одговарали пред судом.
Рамиз Делалић звани Ћело убијен је на улазу у зграду у којој је живео 27. јуна 2007. године, три године након почетка по много чему закаснелог суђења због убиства Николе Гардфовића, а Сарајево је наставило да своју исламистичку политику маскира наративима о тобоже грађанској БиХ.
Делаић је сахрањен у шехидском мезарју (гробљу) у Сарајеву, што такође говори о односу исламског Сарајева према рату и ратним злочинима почињеним над немуслиманима у БиХ.
Live
