Први том "Историје српског народа у Југославији (1918–1941)", у издању Српске књижевне задруге, биће свечано представљен у данас у 18 часова у Амфитеатру Народне библиотеке Србије у Београду. Поводом објављивања ове обимне историјске студије, гост "Јутра на РТ" био је главни уредник Српске књижевне задруге Никола Маринковић.
Историја Југославије, како је речено у разговору, тешко се може разумети без чињенице да је та држава настала на огромној жртви Србије у Првом светском рату. Наша земља је у том сукобу изгубила трећину становништва, односно око 60 одсто мушке популације.
Упркос томе, српско руководство је након победе одлучило да своју крваво стечену победу уложи у југословенски пројекат.
"Југословенски пројекат био је логичан наставак пансловенских идеја из 19. века. Постојао је фактор заједничког језика, али и заједничког непријатеља, јер су и српске и хрватске елите имале Аустроугарску као противника", објашњава Маринковић.
Према његовим речима, Никола Пашић и други српски политичари веровали су да ће заједничка држава надокнадити огромне губитке Србије у рату.
"Размишљало се да ће једна заједничка држава имати много више бајонета који би могли да се супротставе спољашњем непријатељу, не рачунајући да ће се ти бајонети једног дана окренути једни против других", каже он.
Вера да није било бољег решења
Историјска дистанца данас намеће питање зашто су Срби уопште улазили у државу са народима који су од самог почетка имали другачије политичке амбиције – од хрватских захтева за федерализацијом до спорења око одлука Подгоричке скупштине.
Маринковић каже да је одговор једноставан – у том тренутку се веровало да другог решења нема:
"То је вера да није било бољих решења. Станислав Сретеновић пише да је 1917. година много тога променила. Русија је након Фебруарске револуције престала да буде фактор на балканском театру војних дејстава, а њено место као патрона или главног савезника Србије преузеле су Француска и САД."
У таквим геополитичким околностима српске елите су, како истиче, морале да доносе одлуке на основу ограничених информација.
"Имали смо хрватске парламентарце и политичаре са којима смо потписивали споразуме током Првог светског рата и деловало је да постоји могућност да се држава прошири. Али, дубоке културне и политичке разлике које смо превидели ескалирале су између два светска рата и показало се да Југославија није била добро замишљена и да можда није ни требало да се створи", каже Маринковић.
Ипак, када је држава једном настала, постојала је снажна политичка логика да се она одржи.
"Императив постојања те државе налагао је да се она мора сачувати. О тој ситуацији говори и ова књига", истиче саговорник РТ Балкан.
Да ли је Србија могла да буде Пијемонт?
Једно од питања које се намеће јесте да ли је Србија уопште имала снаге да одигра улогу коју је Пијемонт имао у уједињењу Италије или Пруска у стварању Немачке.
"Наше елите су мислиле да имају, али су их догађаји демантовали", каже Маринковић.
Он додаје да је из перспективе деведесетих и ратова приликом распада Југославије лако осудити међуратну политичку елиту.
"Најлакше је да кажемо да су они погрешили и да су криви што се данас осећамо поражено. Међутим, историја не учи тако", истиче Маринковић.
Књига, према његовим речима, покушава да читаоцу приближи како је изгледало живети у заједничкој држави са народима који су је посматрали на потпуно различите начине.
"Период између два рата је једини период у историји Југославије у којем је постојао какав-такав парламентаризам и извесна демократија", наводи саговорник РТ Балкан.
У књизи се анализирају и улоге кључних политичких актера тог времена – династије Карађорђевић, краља Александра, Милана Стојадиновића, Драгише Цветковића, као и сложени преговори који су довели до стварања Бановине Хрватске.
Русија, Запад и југословенска дилема
Србија је током јулске кризе 1914. године рачунала на подршку Русије, која је донела одлуку о делимичној мобилизацији више од милион војника, што се сматра једним од првих корака ка Великом рату.
"Акције Србије и Русије биле су усклађене и Србија је изузетно рачунала на Русију као главног савезника", каже Маринковић.
Међутим, после револуције у Русији ситуација се радикално променила, што је српску политику гурнуло ка западним центрима моћи:
"Совјетски Савез и царска Русија нису сматрани истом државом. Прве акције Комунистичке партије Југославије после Првог светског рата биле су усмерене против нове државе, па је КПЈ забрањена, а Совјетски Савез заузео је непријатељски став према Краљевини Југославији као версајској творевини. И то је један колоплет непријатељства који се примирио тек када се појавио нов, заједнички непријатељ – нацистичка Немачка."
Држава која није била ни своја ни туђа
Објашњавајући мотиве издавача да се баве овом темом, Маринковић каже да је српски народ читав 20. век провео у специфичном државном оквиру.
"Двадесети век смо провели у држави која није била ни своја ни туђа. Југославија јесте била држава српског народа, али не на начин на који је то била Србија", истиче главни уредник Српске књижевне задруге.
Тај оквир укључује и трагична искуства: од геноцида над Србима у Другом светском рату до ратова деведесетих и распада заједничке државе.
Иако је социјалистичка Југославија често била строга према српском националном питању и религији, управо међу Србима постоји снажно осећање југоносталгије.
"Срби су стварали Југославију. Два пута су гинули за њу, упоредо су ишли дипломатски напори и продор српске војске након пробоја Солунског фронта. Срби су на Југославију пренели емоцију коју су имали према малој независној Србији из 19. века. Требало нам је читаво столеће да схватимо да то није исто", каже Маринковић.
Истовремено, Југославија је била једини период у којем су готово сви Срби живели у једној држави.
"Лако је данас отписати читав 20. век, али ако желимо да будемо поштени према сопственој историји, морамо да га разумемо", каже саговорник РТ Балкан.
Маринковић додаје да искуство Југославије може бити важно и за разумевање савремених политичких интеграција.
"Када гледате састанке Европске комисије, неслагања и преговоре, не можете а да не помислите на састанке у СФРЈ. Било какав однос да имамо са ЕУ морамо да рачунамо да опет улазимо у заједницу са доста различитих народа. Зато морамо да проучавамо Југославију", закључује Маринковић.