Марија Милошевић, унука Слободана Милошевића, дошла је у Србију поводом две деценије од смрти свог деде. Иначе, она сада живи у Русији и студира новинарство на Руском државном универзитету.
"Дошла сам за годишњицу смрти и убиства мог деде у Хашком трибуналу. Сада сам довољно одрасла да могу да учествујем у свему. Поносна сам на мог деду. Он је био прави борац за правду и истину", изјавила је Марија.
Убиство у Хашком трибуналу?
Бивши председник Србије и Савезне Републике Југославије Слободан Милошевић умро је пре 20 година, 11. марта 2006, у ћелији у притворској јединици злогласног хашког суда. То је, одмах, дало поводе за сумњу у разлоге и околности његове смрти. У најмању руку, у Хагу му није пружена адекватна лекарска нега. А то је друго име за убиство.
О томе сведочи и његово писмо, упућено руском министру спољних послова Сергеју Лаврову 10. марта 2006:
"Ја се, поштована господо, осећам веома лоше. Обраћам вам се у нади да ћете ми помоћи да се заштитим од криминалних активности у институцији која делује под заставом ОУН... Сигурно не могу да ме лече они од којих сам бранио земљу у рату и који имају интерес да ме ућуткају".
Све што се одиграло након смрти Слободана Милошевића дају довољну историјску дистанцу, која потврђује његове речи: не нападају они Србију због Милошевића, него Милошевића због Србије, изјавио је недавно некадашњи министар иностраних послова Југославије Живадин Јовановић.
Свака реч била је истинита
Ситуација у којој се данас налази читав свет, истакао је Јовановић у интервјуу за "Новости", пружа нам обиље повода да се говори о "Милошевићевом завештању":
"Погледајте Иран – исти сценарио. Прво иде хибридни рат, економско исцрпљивање, а онда се прелази на отворено бомбардовање. Југославија је била прва велика лабораторија тог модела. Милошевић је у Хагу бранио управо ту истину. Знао је да ће га убити, али је желео да остане запис - да будуће генерације Срба виде како смо изманипулисани".
У међувремену, додаје Јовановић, Срби су имали прилику да увиде да је свака реч из његовог последњег обраћања од 2. октобра 2000. постала стварност.
"Многи су се смејали његовом говору. али време је показало да је то била хируршки прецизна анализа наше будућности", каже Јовановић.
Па, пођимо редом.
Свођење на Хитлера
На Западу је, почевши од 90-их, Милошевић систематски и упорно демонизован. Зашто?
У рушевинама Југославије, једино су Срби пружали отпор, њихова борба је била жилава и упорна, и водила се за сваку стопу земље, а потрајала је десетак година. Тада је Србе предводио Слободан Милошевић. Он је све време демонизован у западним медијима, према доследном рецепту који се назива "reductio ad Hitlerum" – свођење на Хитлера. Ово последње није никакав изум ни досетка писца ових редова. То тврди, између осталих, амерички аутор и политички писац Мајкл Паренти, у тексту који је насловљен као "Демонизација Слободана Милошевића", написан још 2003.
Рецепт који је примењен је био крајње предвидљив али ефикасан: вође "непослушних земаља" бивају прокажене као бомбастичне, непријатељски расположене и психолошки мањкаве; као моћи гладни и неуравнотежени, популистички демагози.
Односно, као дословне реплике Хитлера, хистеричног вође чија сатанска машта нема граница и чија појава уноси конфузију. То је "амерички Милошевић", додаје Паренти, америчка представа о Милошевићу: као неком ко се иживљава над немоћним, али цвили кад му се покаже зубе.
Међутим, прави разлози за демонизацију Милошевића били су и остали дубоко скривени за западне медије. Насупрот измишљеном, "америчком Милошевићу" стоје чињенице које открива амерички аналитичар.
"Милошевићев стварни грех био је тај што се одупирао распарчавању Југославије и супротстављао се хегемонији наметнутој од стране САД. Он је, такође, покушао да поштеди Југославију најгоре од свих немилосрдних приватизација која је погодила друге, бивше комунистичке земље", тврди овај аутор.
Отпор разбијању земље
Милошевић и Србија доживели су судбину земаља које се означавају као "терористичке" или "неваљале" државе, криве због тога што су наводно "антиамеричке" и "антизападне" (неке међу њима сврстане су директно у "осовину зла"). Разлог за то био је српски отпор, у то време незамислив, разбијању земље. Овај рецепт је примењиван са много злих страсти.
САД су у томе "помагали идеолошки настројени публицисти, стручњаци, академици и бивши владини званичници" из земље која је означена као мета. "Тако је створена клима мишљења која је омогућила Вашингтону да учини све што је потребно како би нанео озбиљну штету инфраструктури и становништву одређене државе – Србије, а све у име људских права, антитероризма и националне безбедности", пише Паренти.
Проблем је, наравно, далеко шири од Србије и Југославије: америчка "држава националне безбедности" само током последњих пет деценија свргла је бројне демократски изабране владе широм света – у Аргентини, Боливији, Бразилу, Чилеу, на Кипру, у Доминиканској Републици, Грчкој, Гватемали, Гвајани, Хаитију, Сирији, Уругвају... Дуг и скоро бескрајан списак.
Бука и бес Запада
Шта је, међутим, стварни узрок ове демонизације, која игнорише реалност и почива на упорном понављању лажи – толико упорно све док се лаж не претвори у истину? Србија је постала повлашћена мета "либералног поретка", његових влада и медија.
На првом месту, злочинац се плаши своје жртве, пише Слободан Рељић:
"Непредвиђено и субверзивно понашање Срба изазвало је буку и бес Запада: њихових политичких елита и распомамљених медија... Као и сви ликвидатори нечисте савести, западњаци мрзе своје жртве. И плаше их се. Јер знају да их се није лако, а ни јефтино отарасити. Како време протиче, то постаје све теже".
Зашто то постаје све теже? Да ли због лоше савести? Нешто друго је посреди: "Прошле су три деценије а мртва СФРЈ је још увек леш који сваки час може да испадне из западних ормара", каже Рељић.
Осим тога, Србија је била једина европска земља која није затражила да буде примљена у Европску унију, НАТО, ОЕБС... А то је више него довољно за оптужницу у Хагу, која ће, у конкретном случају, завршити (неизреченом) смртном пресудом. Циљајући Милошевића, они су гађали све Србе.
"Смртни грех" Милошевића био је тај, подвуцимо, што је одбијао "најгору од свих врста приватизација" – ону која ће Источну Европу изручити Западу на тацни. Срби су, дакле, још почетком 90-их, одбацили "либерални поредак, заснован на правилима".
Ето, то су стварни "смртни греси" Слободана Милошевића. Кога су, узгред, сами Срби изручили Хашком трибуналу.
Милошевић је ухапшен 1. априла 2001, а изручила га је влада Зорана Ђинђића, премијера који је убијен 2003. године.
Ком опанци, а ком обојци...
Свега тога су били поштеђени Фрањо Туђман или Алија Изетбеговић. Први је, додаје Паренти, био "криптофашистички Хрват, антисемита који је имао само лепе речи о Хитлеру и који је наметнуо своју тврду аутократску владавину новој, независној држави Хрватској". Други, Изетбеговић, био је током Другог светског рата припадник групе "Млади муслимани", која је регрутовала муслимане у нацистички СС.
Југославија под Милошевићем била је, закључује амерички публициста, "једино преостало мултиетничко друштво међу бившим југословенским републикама, и једино место где су још могли да живе Срби, Албанци, Хрвати, Горанци, Јевреји, Египћани, Мађари, Роми и бројне друге етничке групе, са извесном мером сигурности и толеранције".
Ето, то је било и више него довољно за смртну пресуду у Хашком трибуналу.
Суђење у Хагу за "ратне злочине на Косову и Метохији, у Хрватској и Босни и Херцеговини", почело је 12. фебруара 2002. године. Милошевић се на суђењу бранио сам. Процес је прекидан више од 15 пута. Милошевић, подсећамо, никада није осуђен у Хашком трибуналу.
Милошевић је умро у притворској јединици у Шевенингену, у којој је провео нешто мање од пет година, када је судски поступак обустављен, а узрок његове смрти званично није разјашњен ни данас.