Надомак улаза у зграду Владе Србије у Немањиној улици, на данашњи дан убијен је премијер и лидер Демократске странке и ДОС-а Зоран Ђинђић.
После промена 5. октобра 2000. када је Војислав Коштуница победио Слободана Милошевића и постао председник СР Југославије, он је избран за премијера јануара 2001. године.
Био је архитекта окупљања Демократске опозиције Србије (ДОС), у којој су биле странке различитих политичких идеологија. Формално, он је био шеф централног изборног штаба и координатор промотивне кампање за савезне изборе 24. септембра 2000. године.
Убијен је хицем у груди, 12. марта 2003. године у 12 и 25 часова. Имао је тада 50 година.
У земљи је затим проглашено ванредно стање и покренута акција "Сабља", која је претходно већ била припремљена у оквиру намераваног обрачуна са организованим криминалом. Убрзо су похапшени, па након троипогодишњег процеса и осуђени, чланови криминалне групе "Земунски клан", чији су припадници и сарадници били међу организаторима и извршиоцима убиства, подсећа Танјуг.
Према пресуди, Милорад Улемек Легија, који је осуђен на 40 година затвора, наредио је Звездану Јовановићу, припаднику ЈСО којом је Легија раније заповедао, да убије Ђинђића.
Ђинђић је био присталица европског пута Србије, а у последњој фази власти и живота, покушавао је да актуелизује питање Косова и Метохије.
У првим месецима 2003. године, тадашњи премијер Ђинђић је појачао је своју косовску дипломатску офанзиву, упркос негативним реакцијама Брисела и Вашингтона. Осим захтева да се отпочну преговори о статусу Косова како оно не би иза леђа Србије добило независност, Ђинђић тада тражи да се, у складу са Резолуцијом 1244, српске војне и полицијске снаге врате на Косово и Метохију.
Добитник је више признања, попут немачке награде "Бамби" за 2000. годину у области политике, или признања Фондације "Полак" за допринос развоју демократије у Србији, која му је уручена у Прагу 2002. Септембра 1999. амерички недељник "Тајм" уврстио га је међу 14 водећих европских политичара трећег миленијума.
Бавио се и превођењем и писањем. Осим више политиколошких или филозофских есеја, аутор је књига: "Субјективност и насиље", "Јесен дијалектике", "Југославија као недовршена држава", "Србија ни на истоку ни на западу".
Запамћене су његове поруке: "Мото који ме вуче напред је - никад се не предај. Ако кренеш у претицање, додај гас. Ради оно што сматраш да је исправно, а не оно што ће већина да подржи" или "Ако данас не успемо, једини разлог смо ми сами" односно "Реформе су увек пливање уз воду. Реформе су увек сукоби са менталитетом, наслеђем, интересима, ентропијом и инерцијом".