У прошли четвртак на административном прелазу Бела Земља близу Бујановца, млади полицајац Албанац ишамарао је Србина из једног српског гета на Косову и Метохији. Сем пар шамара, млади полицајац, школован на Косову по стандардима Европске уније, пар пута је већ ишамараном Србину опсовао "српску мајку" као и "све српско". Псовању Србина, мајке и свега српског, придружио се и нешто старији и искуснији старешина младог албанског полицајца, обучен такође по стандардима ЕУ.
Старешина се, како је јављено, зауставио само на псовању и није изволео да и он Србину опали пар шамара. Уз ово, ишамараном Србину и његовом дементном оцу на руке су стављене и лисице, приведени су у контејнер на прелазу, ту су задржани пар сати а разлог је био што је овај Србин најуљудније, понизно, замолио полицајца Албанца да их пусти да стричевим колима, без овлашћења пређу преко, у Бујановац, по лекове дементном оцу.
После овог малог инцидента, издато је најмање једно оштро саопштење, била је и једна изјава, такође оштра, сам ишамарани Србин изјавио је како није приметио да је шамарање оставило неке последице на њему. Нису плануле друштвене мреже, обавештена је међународна заједница, Квинта, западни амбасадори у Приштини, мисије ОЕБС-а и ЕУЛЕКС-а, итд.
Са те стране реакције су изостале, јер, испоставило се да је ишамарана странка тек тамо неки Србин из тамо неког српског гета на КиМ, а не, рецимо неки Американац. Да је којим чудом ишамаран неки Американац, Немац или Енглез све би било другачије. Шамарање Србина на Белој Земљи, уствари, више и није вест.
Данас је већ понедељак, од шамарања Србина на Белој Земљи прошла су већ четири пуна дана, ускоро ће и пети, вест је постала бајата. Осим овог, инструкције Брисела за улазак Србије у Европску унију кажу да треба гледати у будућност, никако у прошлост, макар и у ону од пре четири дана.
Шамарање Србина на Белој Земљи у ова четири дана затрпано је другим информацијама по друштвеним мрежама. Рецимо, о српским старлетама које су у Катару, Бахреину, УАЕ и другим заливским државама остале без посла због Трамповог рата па су присиљене да крешу сопствене буџете, да посао развијају у Србији, да остану без 'леба.
Домаћа естрадна елита дала је у међувремену пар "шок" интервјуа, на додели Оскара Деми Мур се појавила у "драматичној Гучи хаљини", појавиле су се и рубрике о "кремастој пилетини у сосу од бујона" под именом "ожени ме", и, ко заиста, да још размишља о пар шамара ударених тамо неком Србину на неком тамо административном прелазу на Косову и Метохији.
Овај догађај, уз све остало, и није неки преседан. Само још један у дугој историји понижавања читавог једног народа.
Ево, рецимо, пре две и по године, чини ми се, а ко ће и то да памти, близу другог административног прелаза, на северу, приштински полицајци су зауставили Србе из Лепосавића, оца и сина који су се усудили да преко брда пређу ка Рашки, да тамо купе пар гајби пива, рибу, колаче и друге намирнице за Никољдан. Бацили су обојицу у канал пун ледене воде и тамо их држали неко време, па се нико у Србији није много због тога узбунио нити узбудио. Истина, и тада је издато једно веома оштро саопштење.
Или, ко се још сећа оног старог српског гробља близу храма Светог Димитрија повише Косовске Митровице које је преорано булдожером како би се направио пут за превлачење материјала за реконструкцију куће неког Албанца. Кости Срба тада су завршиле на сметлишту, на другом крају Косовске Митровице, али се догађај, авај, поклопио са неким ломом на српској естрадној сцени па је брзо затрпан важнијим информацијама са те стране.
Неки медији јавили су тих месеци, да су на српским гробљима у Приштини, Јужној Митровици и у још неким градовима на КиМ у међувремену поломљени крстови и споменици, да су неки гробови поотварани а кости бачене псима да их развлаче, да Албанци у Јужној Митровици од споменика са српских гробница праве тротоаре и поплочавају дворишта, али... У мору других важнијих информација ко још да се бави тиме.
А уопште, све те приче о Србима са Косова и Метохије одавно су већ постале досадне. И, шта уопште ти Срби са КиМ више хоће?
Неким Србима по северу у међувремену отете су њиве и ливаде како би се на њима направиле војне и полицијске базе, другима су отети станови, трећима локали, забрањена је изградња најмање једног насеља за Србе повратнике, издате нове дозволе за градњу албанских кућа у српским селима, све теме уби Боже досадне. Наслови такви да човека, па макар он био и Србин из централне Србије просто терају да их претрчи, да их једним кликом искључи, уклони са монитора, да тужи медиј и аутора због непотребног узнемиравања јавности.
Ко се још сећа оне старице, Српкиње из села Гојбуља крај Вучитрна којој су комшије украле најпре трактор, култиватор, затим краве, па прикључне машине, дрва, и на крају папуче са кућног прага? Досадне приче, уби Боже. А ко зна можда их је старица измислила. Или оних дечака, младих Срба, које је албанска полиција у Северној Митровици или у Грачаници онако крвнички испребијала?
Или, професорке Митре Рељић која годинама пописује уништена српска гробља по Косову, чак је о томе издала и две књиге, пописала на десетине хиљада порушених споменика? Заиста, хоћемо ли на тај начин у Европску унију? Пописивањем преораних гробаља по Косову? Сталним подсећањем на Мартовски погром, причама и тада попаљеним црквама?
Хоћемо ли дозволити да овакве назадне приче засене оне тако занимљиве, тако сочне са домаће естрадне сцене, о разводима, тучама, алиментацијама?
Како, заиста?
Како, када су рубрике о ваучерима за липосукцију тако читане и тако опуштајуће?
Зар теме о "драматичној хаљини" Деми Мур, или о старлетама које беже са Блиског истока, или о кремастом јелу у бујон сосу нису тако ин, тако блиске Урсули фон дер Лајен и Каји Калас?
А, сем тога, ко ће једног дана читати приче о српском понижавању на Косову и Метохији кад су обележје овог времена неке друге.
Ко још да замара мождане вијуге причама о тамо неким Србима са Косова који ће, да би наставили боравак у својим кућама и на својим имањима, морати да ваде личне карте на којима пише да су "косовари", а онда и боравишне дозволе, које, срећом, неће важити три месеца него пуних годину дана, а онда поново, ако се Курти у међувремену не предомисли.