Србија и Балкан
Мартовски погром 22 године касније: Срби са КиМ и даље живе 17. март
Уочи 17. марта 2004. године трајала је дуго припремана оркестрирана кампања против Срба, а све то указује да је било речи о осмишљеној и координисаној акцији, а не спонтаном насиљу, како се покушало представити. Упркос томе, за убиства 28 људи, паљење 35 манастира и 1000 српских кућа, као и протеривање 4000 Срба нико није кажњен
За Србе са КиМ 17. март никада није престајао, они га и даље живе.
Овако саговорници Јутра на РТ, новинар Зоран Шапоњић и дописник Радио Београда из Грачанице Иван Миљковић, који су били сведоци Мартовског погрома, анализирају догађаје 22 године касније.
Шапоњић истиче да се сваког 17. марта сети те страховите мржње која је исијавала са друге стране моста на Ибру.
"Та мржња се могла осетити у ваздуху. Један од утисака је мирис паљевине који је долазио с југа", присећа се Шапоњић.
Најбоље се сећа, како каже, моста на Ибру на ком се увек ломила судбина Срба.
"Тог дана, су се на мосту десили страховити немири, а хиљаде Албанаца, међу њима и наоружаних ветерана УЧК, покушали су да продру у северни део града. Непосредно, у самој близини севера је српско село Свињаре које је већ 17. марта увече запаљено, више од 100 кућа је запаљено. У Северној Митровици је запаљена Црква Светог Саве. Сећам се туге људи који су гледали како гори црква. Сећам се бранилаца моста и њихове невероватне храбрости и одлучности који су бранили север, своје куће и породице. Мост је био ратна зона", присећа се Шапоњић.
Дало се наслутити и пре тог 17. марта, указује Шапоњић, да Албанци спремају нови јуриш на Србе, да се Србима освете и да Срба нестане са тих простора.
"Мислим да је циљ био много већи од онога што је остварено. Изненадио их отпор Срба који се десио. За тај 17. март је била спремана оркестрирана кампања против Срба током читавог пролећа", сматра Шапоњић.
Миљковић истиче да је тог 17. марта 2004. године био у Чаглавици и да су сви који су сви они који су били способни да бране, били тог дана на барикадама које је народ поставио иза Кфор-а.
"Онда је у једном тренутку, све измакло контроли. Масу није могао нико да контролише. Они су пробили кордон војске, само смо могли да чујемо прасак, пуцњаву, почеле су да горе куће. Људи су почели да се повлаче. Кренула је паника. Људи су у паници износили ствари из кућа. Стравичне сцене којих не волим да се сећам", наводи Миљковић.
Пре две године је у Грачаницу дошао, подсећа Миљковић, некадашњи норвешки пуковник, који је био део Кфора 17. марта 2004.
"Обишао је КиМ, више није у служби. Потврдио је да је постојао план протеривања Срба не само из Грачанице већ и из околине. Рекао је да је његова јединица била задужена за одбрану манастира Грачаница. На срећу, није било потребе за тим. Али, довољна је потврда да је постојала иницијатива и да је постојала жеља. То иде у прилог тврдњи да то није било спонтано насиље. Све је кулминирало 17. марта. Све то указује да је била добро осмишљена и координисана акција", истиче Миљковић.
Како каже, људи који су остали на КиМ, избегавају да причају од 17. марту. Боје се за опстанак.
"Они који су отишли одавде, не желе да се враћају на те теме. Људи из Липљана су ми испричали да су људи аутобусима довозили Албанце из Ораховца, да те куће нису палили комшије из Липљана већ Албанци који су долазили са стране. И после 22 године се налогодавци не кажњавају, о њима се не зна ништа, као ни о починиоцима бројних злочина", закључује Миљковић.
Live
