Наоружавање држава и нови савези усмерени против Србије, представљају кршење кључних споразума чији је циљ ограничавање и успостављање војне равнотеже на Балкану. Један од докумената којим су прописани лимити наоружања за Србију, Хрватску и Босну и Херцеговину је Анекс 1Б Дејтонског споразума.
Мада се у региону подиже прашина због наоружавања Србије, наша земља је са дозвољених 1.045 тенкова спала на свега 232, док смо број артиљеријских оруђа смањили са 3.750 на само 208. Са друге стране, Хрватска континуирано набавља нове хеликоптере и модернизује своју војску, што међународној заједници очигледно не смета, будући да је она чланица НАТО савеза.
Уредник РТ Балкан Андреј Млакар објашњава да Анекс 1Б подразумева војни део и састављен је од 5 чланова који регулишу борбену технику у циљу смањивања напетости.
"Занимљиво је да је, и поред Анекса, америчка компанија МПРИ спроводила програм 'Опреми и обучи'. Преко тог програма су Сједињене Америчке Државе опремале Муслиманско-хрватску федерацију тенковима, оклопним возилима и аутоматским пушкама, што је правдано успостављањем паритета у односу на снаге Војске Републике Српске и Савезне Републике Југославије. Тиме се, наводно, омогућило војсци Федерације БиХ да оружано парира Србији и Републици Српској", наводи Млакар, за "Јутро на РТ".
Он додаје да је тим програмом у БиХ убачено старо наоружање, са циљем да се Американци ослободе вишкова заосталих у Европи. Према његовим речима такво оружје данас можемо видети СВО, али са Украјинске стране.
Млакар истиче да је наоружање у региону прилично смањено јер се након 11. септембра 2001. године сматрало да су сви ратови у Европи завршени, те је фокус тада пребачен на Авганистан и Блиски исток.
"Тада се веровало да на Балкану више никада неће бити рата, па се кренуло са масовном 'сечом' вишкова наоружања", указује Млакар.
Наводи да су тада странци, пре свега Британци и Американци, плаћали огромне суме новца како би се одређени фондови оружја додатно смањивали.
"Под вођством Бориса Тадића, 2003. године заустављени су процеси модернизације којима је била планирана куповина руског наоружања", подсећа Млакар, истичући да је Србија од те године кренула у својеврсни "пузајући" улазак у НАТО.
Србија је 2006. примљена у Партнерство за мир, те су, како објашњава, и због тога, као и услед распада државне заједнице, војни капацитети знатно умањени.
Млакар указује и на то да су спекулације о наводном "топљењу" тенкова у Србији нетачне.
"Тенкови код нас не могу да се топе јер су израђени од сложених легура, али су сечени и продавани у деловима", објашњава Млакар.
О додаје да је Србија такође извозила тенкове, при чему је један од највећих контигената модела Т-55 продат Камбоџи, која их је касније користила у сукобу са Тајландом.
"На тај начин су смањени вишкови, а задржани су оперативни тенкови М-84 и део модернизованих Т-55. Од прописаних 1.045 тенкова, спали смо на свега 232. Након донације Руске Федерације 2019. године, која је изазвала талас незадовољства у одређеним круговима, тај број је порастао на 262", напомиње Млакар.
Гост РТ Балкан наглашава да су тренутни војни капацитети Србије и даље знатно испод лимита прописаних Анексом. Упркос томе, Сарајево и Загреб инсистирају на допуни споразума како би се у њега увела и категорија беспилотних система.
"Захтевају да се Србији прецизно пропише колико сме да поседује беспилотних летелица и дронова камиказа јер, како тврди један сарајевски аналитичар, Србија се наоружава неограничено", истиче Млакар, додавши да се тражи да та допуна важи искључиво за Србију, а не за све потписнице.
Када је реч о чињеници да Србија и даље има знатно мање тенкова од прописаног броја, Млакар као главни узрок томе наводи "НАТО реформаторе".
"Иако имамо право на одређени број тенкова, сматрало се да треба добровољно да се дезоружамо како бисмо суседима показали да им не претимо", објашњава Млакар.
Као главног кривца који је у фебруару 2015. године покренуо причу о трци у наоружању, Млакар наводи тадашњег хрватског министра одбране, бригадира Анту Котромановића, који је по струци текстилни радник.
"Он је први изјавио да ће Хрватска набавити америчке вишецевне ракетне системе са ракетама АТАЦМС којима би могли да досегну Београд. То је тачно, под условом да се ти системи поставе на саму границу са Србијом", подсећа Млакар.
Он истиче да је Србија тада оштро реаговала и покренула развој сопственог ракетног система "Шумадија", док је данас, према његовим речима, стигла до набавке система пулс и кинеске ракете ЦМ-400.