Ратни командант Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране (РВ и ПВО) током НАТО агресије, генерал Спасоје Смиљанић, изјавио је за РТ Балкан да су 24. марта 1999. године, када је Алијанса без објаве рата напала СР Југославију, скоро све јединице РВ и ПВО већ биле премештене на ратне локације, и да је урађено све што планирано за одбрану земље.
Генерал указује да су већ 1997. године, са формирањем тзв. ОВК, почели проблеми и "уплитања фактора са стране", због чега се и очекивало да до агресије дође у блиском временском периоду.
Смиљанић подсећа да је у октобру 1998. године наступио критичан моменат, када се земља нашла на самој ивици рата, али да је тај тренутак привремено превазиђен споразумом Милошевић–Холбрук и доласком верификационе мисије. Истиче да су почетак 1999. године донео неуспех преговора у Рамбујеу и Паризу, као и случај Рачак који је послужио као наводни повод за напад.
"Прави повод био то што америчка политика није успела да спроведе свој план на Косову — његово одвајање од Србије и стварање још једне албанске државе на Балкану", констатује Смиљанић током гостовања у емисији Јутро на РТ.
Напомиње да се од октобра 1998. године очекивало да може доћи до агресије, и да су много били тежи дани који су претходили нападу од самог почетка агресије.
"Правовремено је исељено око 70 одсто критичних материјалних и убојних средстава, горива, резервних делова и опреме са мирнодопских на ратне локације", наводи Смиљанић.
Дан ишчекивања-24. март 1999. године
Генерал истиче да је 24. март 1999. године био дан ишчекивања, а у 19 часова и 41 минут прве крстареће ракете НАТО снага пале на Црни рт код Бара у Црној Гори, на Копаоник и Качарево код Панчева.
"Било је напето, са пуно нервозе, и питања да ли смо урадили све да избегнемо уништење РВО и ПВО, у првом удару како је планирао (Весли) Кларк", каже генерал.
Смиљанић наводи да је тадашњи командант НАТО-а Весли Кларк у својој књизи "Модерно ратовање", касније потврдио да је планирао потпуно уништење српске ПВО — ослепљивање радара, уништење ракетних јединица и разарање аеродрома.
"Од осамдесет нападнутих објеката у земљи првог дана агресије, 51 објекат је био у структури РВ и ПВО", прецизира генерал.
Посебно истиче да је првог дана гађано шест ракетних јединица ПВО у рејону Београда и да ни једна није уништена, јер је свих шест било ван мирнодопских локација.
"Гађани су и многи други објекти али, што је најважније, ниједан човек те ноћи није погинуо, а само је један рањен", каже Смиљанић.
Генерал износи податке да су аеродром Батајница и авијација претрпели велика разарања те прве ноћи, у првом удару који је изведен у два таласа са око 200 авиона и 50 крстарећих ракета,.
"Уништено је 10 авиона на аеродрому Батајница, а 14 је лакше и теже оштећено", прецизира Смиљанић.
Неравноправан рат
Генерал наводи да су током бомбардовања основни циљеви РВ и ПВО били преживљавање са минималним губицима у људству, да се задрже технички губици у оправданим оквирима и да се постигну ефекти у борби против агресора. Прва два циља су, према његовим речима, у потпуности испуњена.
"Током 78 дана бомбардовања погинуло је 39 припадника јединица РВ и ПВО, што је десетинама пута мање од важећих оперативних критеријума", наглашава генерал, додавши да је истовремено тешко рањено 45 људи.
Смиљанић посебно указује на чињеницу да је могућност функционисања РВ и ПВО као система, како у СФРЈ тако и у СРЈ, била процењена на свега 19 до 21 дан.
"Ниједна функција РВ и ПВО као система није прекинута, и све су биле активне свих 78 дана НАТО агресије", напомиње генерал.
Он је изразио захвалност свим припадницима РВ и ПВО, издвајајући посебно "оне из логистичког ешалона који су учинили све да са тако мало моћи урадимо много, а пре свега да сачувамо људе и знатан део технике".
Генерал напомиње да су ефекти дејстава према агресору били скромни, али и да војска није имала званичне потврде за све што је евидентирано као погодак.
"Поред два оборена авиона и два тешко оштећена Ф-117 - од којих је један принудно слетео у Загреб, а други у Сарајево -ми немамо званичне потврде за оборени Б-2 и погођена још 36 друга ваздухоплова, јер се ти подаци чувају у најстрожој тајности", појашњава Смиљанић.
Он посебно истиче да су јединице РВ и ПВО дале свој максимум борећи се, како каже, "штапом и канапом против најјаче силе света".
"Американци су организовали 100 ловачких авиона, док смо ми могли да ангажујемо свега 10. У првом удару НАТО је ангажовао укупно 640 летелица, од којих око 400 борбених. До краја рата тај број је порастао на 1.050 авиона, са око 700 борбених. То је била огромна сила, подвлачи генерал.
Додаје да је на СРЈ бачено укупно 22.000 тона бомби, напомињући да је чак 5.900 тона експлозивних направа различите врсте било усмерено директно на снаге и објекте РВ и ПВО, који су "били на тежишту удара".
"Систем РВ и ПВО је био тај који се супротставио толикој сили у једном крајње неравноправном рату, у коме је агресор могао стално да обнавља снаге, док ми за то нисмо имали никакву шансу", закључује генерал Смиљанић.
Пораз "невидљивог: Како је пао Ф-117А
О обарању поноса америчког Ратног ваздухопловства – тактичког бомбардера Ф-117А "ноћни јастреб", генерал каже да то није био "невидљиви", већ авион смањене видљивости и радарског одраза који се могао открити на различите начине, али на мањим даљинама.
"Овде је примењен модел који се заснивао на старом руском радару П-18, метарског опсега. Авион је откривен док је дејствовао и враћао се са задатка. Било је доста муке и проблема да се на њега дејствује због специфичног одраза, али је ефикасна посада успела да га погоди и обори", прича генерал.
То је, каже, био огроман подстрек за све припаднике РВ и ПВО, али и за целу војску и народ. Смиљанић подсећа да су након тога погођена још два авиона Ф-117, који су после рата повучени из евиденције.
"Годину или две касније обустављена је њихова производња, што је директна последица пораза који је овај авион доживео на небу СР Југославије", наглашава генерал.