Одлука није била тешка, навео је бивши званичник Алијансе, јер су Милошевићев тврд став и српске акције, попут "масакра у Рачку", увериле све савезнике НАТО да је интервенција неопходна како би се спречила "хуманитарна катастрофа".
Навео је и да ће фантомска држава постати чланица НАТО, као и да дели вредности Алијансе и "доприноси безбедности".
Ово препознатљиво лице Алијансе уме са речима: у разговору са новинарима цитира Френка Синатру и Харија Трумана.
"Амерички председник Хари Труман је рекао - ако желите пријатеља у Вашингтону, купите пса. Можда то важи за мене и Београд - можда је једини начин да имам пријатеља у Београду, да набавим пса", казао је Шеј, пре седам година, у интервјуу за Би-Би-Си на српском језику, а поменуо је и да пре 1999. године долазио у Београд.
Међутим, када су у питању чињенице које не иду агресору у прилог, Шеј није нарочито глагољив, а наводну неопходност агресије на СРЈ никада није довео у питање. Штавише, опет је поновио да је она била нужна и оправдана.
Мора се признати да је Џејми Шеј вероватно био у праву када је претпоставио да би у случају да посети Београд ка њему полетело много цигли.
Међутим, када је реч о Приштини, бивши портпарол Алијансе је тамо радо виђен гост и не мора ни да размишља да купи пса. Шеј тамо има много верних и оданих пријатеља: својевремено му је један од албанских универзитета доделио награду за "одлично вођство". Бивши команданти злочиначке ОВК, а касније политички представници лажне државе утркивали су се да га дочекају.
Хашим Тачи, Кадри Весељи и Рамуш Харадинај упућивали су му захвалност и називали га "њиховим гласом у свету".
Захваљивали му и на континуираној подршци трансформацији тзв. косовско-безбедносних снага у "војску".
Данас, 27 година касније, можда је и више него јасно да ономе коме су Шеј и слични пријатељи, непријатељи нису ни потребни.
Јер, жртве и последице НАТО агресије на СР Југославију су табу тема у лажној држави. Чак и када су у питању Албанци.
НАТО авиони су се обрушавали и на колоне албанских цивила, па је тако у селу Кориша код Призрена, 14. маја 1999. године, погинуло 87 Албанаца, а 70 је рањено.
Догодио се и напад на колону на путу Ђаковица-Призрен у коме је страдало између 61 и 75 Албанаца, а више од 100 је повређено.
НАТО је накнадно саопштио да је била у питању "грешка".
Представници Алијансе никада нису прецизирали каква је "грешка" у питању, тј. да ли су уместо трактора усред дана видели тенкове или су можда мислили да су то били Срби.
Албанска страна није тражила извињење: уместо властитим жртвама, бавила се тиме како да оптуже српске снаге за њихову смрт.
Слично је и данас. Између САД и бивших албанских вођа и команданта тзв. ОВК на снази веома јак завет ћутања.
Тако се у албанском делу јавности на КиМ о последицама бомбардовања и утицају осиромашеног уранијума се не говори, иако су оне очигледне: многи страни војници су оболели од рака, неки су добили и одштету
Током прошле године, само до августа, забележено је око 1.100 нових случајева рака на КиМ.
Албански лекари говоре о факторима ризика као што су генетика и занемаривање раних симптома болести, док се о повезаности употребе муниције са осиромашеним уранијумом и порасту броја оболелих од рака ћути.