Свет се није зауставио 1999. године. Планета је наставила да се окреће, сатови су наставили да куцају, а Ибар је наставио да тече. И ми смо наставили да се крећемо убеђени да је прошлост остала иза нас, а за људе који су изгубили најмилије, то кретање је изгубило смисао. О болу и сећању на најмилије који су убијени у НАТО агресији, 1999. године, говорили су њихови најближи у специјалној емисији посвећеној 27. годишњици НАТО агресије на СРЈ на телевизији РТ Балкан.
"Били су пуно везани једно за друго, јер мала је разлика између њих, па су увек имали исту тему за играње, разговор и за све. Срђан је волео да растури све делове оних кола, ја сам мислила да ће он бити механичар", истакла је Нада Милић у специјалној емисији посвећеној 27. годишњици НАТО агресије на СРЈ.
Речи су изгубиле значење тог априла када је млади официр Срђан Милић смртно рањен на Косову и Метохији. Његова мајка Нада наводи да су одмах сели у аутомобил и кренули ка Косовској Митровици, додајући да када су дошли тамо (у болницу) само су их пустили да га виде, јер је он, ваљда, од детонације одмах пао у кому.
"Није имао ни ране, ништа. Кад гледаш, рекао би да спава", објашњава Милић и додаје да је после хеликоптером пребачен у Београд, али да је 4. априла преминуо.
Његов брат близанац, Бобан, ни упркос тешком губитку који је претрпео, није могао да остане код куће док његов народ гине: био је официр са Косова и Метохије и није хтео да остави ни своје ратне другове ни свој народ.
После 10 дана, како сведочи њихова мајка Нада, спроводио је колону војске од Мердара према Кошарама и онда су наишли авиони и они су се од њих крили, али су их гађали у неком кланцу.
"Погинули су њих седморица. Изгорели", наводи она и додаје да јој је син Бобан претходно рекао да упали свећу и за њега, мислећи на то да у његово име упали свећу његовом брату близанцу Срђану.
Марко Симић из Новог Пазара је најмлађа жртва: да ли је дечак који је тек проходао био претња за НАТО? Са њим је погинуо и његов отац Владан у последњем загрљају.
Дејан Симић, рођак, присећа се како су бомбе падале свуда, они су ушли у канцеларију да би се заштитили од гелера.
"Владан је држао Марка у загрљају, ни та бомба их није раздвојила. Ја сам први пришао, уз помоћ неких грађана, да их тражим да видим где су затрпани, а онда су ме склонили да не бих видео оно што сам видео касније. Мени је најтежа слика она када су их раздвојили, једног и другог у ћебад, да их носе у болницу", казао је Дејан Симић и додао да није могао да их препозна.
Присећајући се покојног рођака Владана Симића, казао је да га је цео град волео, а говорећи о двогодишњем Марку, казао је да је он личио на свог оца и да је волео да се игра у дворишту и да је волео алате.
"Нажалост, сва та лепота и идила коју смо имали, прекинута је у једној секунди", наводи Дејан Симић.
Мирослав Медић, брат погинулог Синише Медића, наводи како је прекинуто 16 младих живота, а од њих 16, десеторо њих није било ни ожењено ни удато.
Неко је одлучио, сведочи Мирослав, ваљда зато што је много моћан и неће ни пред ким одговарати да бомбардује зграду телевизије (РТС) за коју је знао да је сваке ноћи у њој између 150 и 160 људи.
Истакао је да његов брат и још један колега нису пронађени у рушевинама и нису сахрањени.
Мирослав је истакао да он и данас ради у згради у Абедаревој улици и да је радио и ноћ пре него што је гађана.
Дијана Бараћ из Новог Пазара је као девојчица повређена у НАТО бомбардовању, а иако је сама била повређена, из рушевина је морала да извлачи мајку и баку.
"Ожиљак је део мог идентитета који је подсећа на тај период шта се десило и још увек живи у мени тај подсетник о мом животу", каже она.
А постоје она имена која су постала симболи и трајна опомена: иза њих стоје особе које је чекало одрастање и живот који је прерано угашен.
Док су нас гађали, наводи, његову породицу и њега су звали да иде у Републику Српску и да оде из Батајнице, али да он то није хтео.
"Данас би она имала 30 година. Одем на гробље и погледам ону слику и кажем 'данас би она имала 30 година'", казао је отац Милице Ракић.