Ове седмице навршило се 27 година од почетка НАТО бомбардовања Југославије, а Западни Балкан данас се креће ка опасно познатом обрасцу: поларизацији, милитаризацији и изградњи ривалских блокова.
У центру ове приче која се развија стоји Србија – још једном представљена не као партнер у регионалној безбедности, већ као проблем који треба обуздати, пише за РТ интернешенел Ладислав Земанек, експерт Валдај клуба.
Годинама је Београд водио политику војне неутралности, позиционирајући се као стабилизујућа сила у региону који још увек прогања нерешено наслеђе 1990-их. Србија је уравнотежила Исток и Запад, одржавала отворене канале са Бриселом, Вашингтоном, Москвом и Пекингом и избегавала је ригидно сврставање које је историјски претворило Балкан у геополитичко бојиште.
Међутим, та неутралност је сада под све већим притиском – не зато што је пропала, већ зато што други напуштају уздржаност.
Стварање антисрпског блока
Заједничку декларацију о одбрамбеној сарадњи између Хрватске, Албаније и "Косова" из марта 2025. године треба схватити онаквом каква јесте: темељ блока експлицитно осмишљеног да поново помери равнотежу снага против Србије.
Њен језик говори о "заједничкој визији за безбедну будућност", о савезима склопљеним кроз "жртве за слободу". Па ипак, иза реторике лежи чврсто стратешко језгро: међусобна војна помоћ, заједничке вежбе, размена обавештајних података, координисани одговори на "хибридне претње" и – можда најпровокативније – подршка дубљој интеграцији тзв. Косова у западне војне и политичке структуре.
Учвршћујући се у Стратешки концепт НАТО-а и Стратешки компас ЕУ, трилатерална иницијатива ефикасно увози конкуренцију великих сила у један од најкрхкијих региона Европе. Оно што се гради није механизам за изградњу поверења, већ безбедносна архитектура усмерена ка будућности која искључује – и имплицитно циља – Београд, наводи Земанек.
Перспектива да се Бугарска придружи овом аранжману само би продубила осећај опкољености. Не треба бити параноичан да би се препознала геометрија која се појављује: све ужи прстен војно усклађених држава, све интероперабилнијих, све координисанијих и све спремнијих да дефинишу Србију као "другог".
"Косово": Од спора до војног фактора
Нигде ова промена није опаснија него на тзв. Косову. За Србију, Косово није само политички спор; то је питање суверенитета, идентитета и међународног права. Па ипак, под окриљем овог новог савеза, Приштина се постепено трансформише из лако наоружаног безбедносног актера у де факто војну силу.
План да се тзв. Косовске безбедносне снаге претворе у пуноправну војску до 2028. године не дешава се у вакууму. Са Албанијом и Хрватском које делују као канали, "Косово" добија индиректан приступ НАТО стандардима, обуци, па чак и потенцијално материјалној подршци. Ово ствара стварност у којој се ентитет који пет држава ЕУ и бројне земље широм света, укључујући Русију и Кину, не признају као суверен, ипак опрема и легитимише као војни актер.
То је рецепт за ескалацију. Такође шаље дубоко дестабилизујућу поруку: да се политички спорови на Балкану могу "решити" не дијалогом, већ постепеним акумулирањем силе под заштитом већих савеза.
Последице су већ видљиве. Оно што архитекте овог трилатералног савеза представљају као одбрамбену сарадњу, у пракси је покренуло регионалну динамику наоружања. Србија не може – и неће – да игнорише координисано војно гомилање на својим границама, посебно оним које укључују спорну територију.
Тако почињу трке у наоружању – међусобним сумњама и постепеним корацима који, заједно, стварају спиралу несигурности.
Западни Балкан је јединствено непогодан да апсорбује такву спиралу. Политичке институције остају крхке, етничке тензије нерешене, а спољни актери су превише спремни да искористе поделе. Повећана милитаризација уноси још више нестабилности у такво окружење, наводи Земанек.
Одговор Србије: Невољно, али одлучно
У Београду нема илузија о томе шта се дешава. Председник Александар Вучић био је необично директан у својој процени: глобални поредак еродира, међународно право се селективно примењује, а гаранције које су некада биле темељ стабилности губе свој кредибилитет. Остати пасиван у овом окружењу значи повећати своју рањивост.
Одговор Србије је, дакле, био умерен, али јасан. Планови за значајно проширење војних капацитета током наредних 18 месеци одражавају помак ка одвраћању. Поновно увођење обавезне војне службе, кратког трајања, сигнализира ширу мобилизацију националне отпорности.
Истовремено, Србија продубљује стратешка партнерства која могу да надокнаде растућу спољну претњу. Јачање одбрамбених веза са Мађарском је посебно значајно. Од 2023. године, две земље су развиле густу мрежу војне сарадње, од заједничких вежби до координисаних набавки.
Улога Мађарске није случајна. Као чланица ЕУ и НАТО-а, она пружа Србији кључни мост ка западним структурама – онај који није условљен напуштањем својих основних интереса. Сећање на 1999. годину, када је став Будимпеште – под вођством Виктора Орбана, који је тада био у свом првом мандату премијера – помогао да се спречи још разорнија ескалација, и даље одјекује. Данас се то наслеђе преводи у практичну сарадњу.
Кина и ребаланс снага
Ипак, партнерство Србије са Кином је најдраматичније променило регионалну једначину.
Последњих година, Пекинг је постао главни добављач одбрамбене опреме за Београд, чинећи већину његовог главног увоза оружја. Ово није само питање цене или доступности. То одражава стратешки избор да се диверзификује, одвоји од традиционалних добављача и обезбеде капацитети који би иначе могли бити политички ограничени.
Резултати су опипљиви. Србија сада има дронове кинеске производње, напредне системе противваздушне одбране и – што је најупечатљивије – балистичку ракету ваздух-земља ЦМ-400АКГ. Интеграцијом овог система на своје ловце МиГ-29, Србија је постигла нешто што би било незамисливо пре једне деценије: трансформацију скромног ваздухопловства у снаге способне за прецизне ударе великог домета.
Ово је квалитативни скок. Са дометом до 400 километара и способношћу циљања имовине велике вредности, ЦМ-400АКГ фундаментално побољшава одвраћајући положај Србије. Омогућава Београду да држи угрожене претње које су раније биле ван његовог домашаја, смањујући јаз са боље опремљеним суседима.
Критичари ће неизбежно ово окарактерисати као ескалацију. Али тај аргумент игнорише редослед догађаја. Србија није покренула тренутни талас милитаризације – она реагује на њега. У региону где се други усклађују, наоружавају и интегришу у веће војне оквире, стајање у месту није опција, наводи експерт Валдај клуба.
Заједничка вежба са Кином 2025. додатно наглашава ову промену. Први пут, српске и кинеске снаге су заједно тренирале на кинеском тлу – сигнал да партнерство еволуира од набавке до оперативне сарадње.
Игнорисано упозорење
Оно што се данас дешава на Балкану није неизбежно. То је резултат избора – избора да се да приоритет изградњи блокова у односу на инклузивност, да се наоружава уместо да се уверава, да се држи по страни уместо да се ангажује.
Србија, упркос свим критикама које привлачи, била је један од ретких актера који покушавају да одрже равнотежу. Њена неутралност је деловала као тампон, спречавајући да се регион подели на супротстављене таборе. Поткопавање те неутралности – окруживањем савезима који је третирају као противника – ризикује уклањање једног од последњих стабилизационих стубова у региону.
Иронија је очигледна. У име безбедности стварају се нове несигурности. У тежњи ка интеграцији, учвршћују се нове поделе.
Ако се ова путања настави, Западни Балкан би поново могао постати оно што је пречесто био: позорница за конфронтацију, а не за сарадњу.
И ако се то деси, то неће бити зато што је Србија тежила сукобу – већ зато што је простор за неутралност, за равнотежу и за истински регионални дијалог намерно затворен, закључује Земанек.