Обрачун са Светим Савом: Син "Стевана" Немање који се није изјаснио као Србин

Четири године након првог издања, књига "Мој Бог – Питајте попа" Драгана Веселинова представљена је ове недеље у Новом Саду, у просторијама Независног удружења новинара Војводине (НДНВ). Више од књиге пажњу са промоције привукле су изнете тврдње: да је светосавље накнадно конструисано, да је Свети Сава фигура која не испуњава ни основне критеријуме идентитета.

"Светосавље је измишљено тридесетих година прошлог века као црквено-политичко оправдање великосрпске идеологије", рекао је Веселинов, преноси портал "Аутономија инфо".

Док новосадској публици открива оно што је давно познато – да је појам уобличаван у кругу Православног богословског факултета уз снажан утицај Николаја Велимировића и Јустина Поповића, некадашњи политичар и професор политичке економије превиђа мали проблем – појмови, генерално, имају ту особину да настају накнадно. Просто речено, ни "ренесанса" се није звала "ренесансом" у 15. веку, па то не значи да оно што описује није постојало.

Поводом 850 година од рођења Светог Саве: Представљен зборник радова у храму на Врачару

Представљајући своју књигу, писану као замишљени дијалог са свештеником, Веселинов инсистира на томе да Свети Сава "никада није рекао да је Србин, нити да је православан".

За разлику од хрватских краљева, мистичних богумила или босанских градитеља стећака, а за разлику, изгледа, и од многих учесника новосадске промоције књиге, Свети Сава је био веома образован и веома писмен човек који је иза себе оставио бројне писане документе, повеље, типике, законоправила и дела уметничке књижевности у којима се потписивао као први архиепископ, гле чуда, српски или српских земаља. Чак и да не улазимо у све оно што је сам написао - за веома одређену цркву и одређени народ, српски и православни, које је као такве и именовао, већ његов потпис јасно показује како је себе доживљавао. Верујте му на његову писану реч, није мислио да је Грк нити јужни Словен, који игром случаја влада српским земљама нити хришћанин опште праксе који се тренутно потписује као православни архиепископ.  

Много већи проблем од тога што се то прави да не разуме аутор данашње књиге, јесте то што су то врло добро разумели освајачи ових простора, Турци. Који су баш из тог српског и православног разлога спалили мошти Светог Саве на Врачару, готово ритуално и победоносно као завршни чин поробљавања једног и одређеног народа - српског и православног.

На новосадској промоцији своје књиге, Веселинов је тврдио и да Свети Сава "није основао ниједну школу", а камоли да је био родоначелник школства. Некадашњи професор на београдском Факултету политичких наука замера Светом Сави и то што није описменио свог оца, којег Веселинов или аутор извештаја с конференције погрешно зову – Стеван Немања.

Формално гледано, Веселинов је у праву – не само Свети Сава, већ ниједна средњовековна личност није оснивала школе у савременом институционалном смислу. Дакле, тај човек, којег смо произвели у свеца и којег славимо као школску славу, заиста се није потрудио да распише тендер за изградњу школе и назове је "Херој Пинки", на пример. Све што је Свети Сава урадио јесте да је у манастирима, пре свега кроз Хиландар, Студеницу и Жичу, организовао описмењавање и преписивање књига. Дакле, није основао ниједну школу, већ је основао – школство.

Милош Обилић је терориста, Срби су криви за све: Чему би Хаг да учи нашу децу?

Веселинов се није зауставио само на Светом Сави и светосављу, већ се дотакао и Српске православне цркве. 

"Политика СПЦ јесте трагедија не само зато што је етнофилетистичка, већ зато што је то политика рата и освајања, за коју се никад не извињава", казао је овај колумниста "Побједе", а онда додао и да се политика СПЦ "нада да ће се осветити" Црној Гори због њене независности. 

Како тако ратоборна црква не може да се похвали баш ниједним крсташким ратом или бар ратићем, масовним покрштавањем, убијањем свештеника и великодостојника других хришћанских цркава, нажалост, не наводи се у овом извештају. 

Као што не сазнајемо ни да ли је аутор књиге у међувремену постао стручњак за српски средњи век или нам своја сазнања преноси као "академски грађанин". Са политичке сцене се повукао, како се наводи у његовој биографији на "Истиномеру", 2003. године када је поднео оставку на место министра пољопривреде након што је његов службени возач изазвао саобраћајну несрећу у којој је погинула Катарина Марић. Дакле, не говори нам као политичар. 

И други писци, учесници промоције, коју је модерирао Динко Грухоњић, придружили су се оваквим оценама: Видосав Стевановић говорио је о свом преласку из верника у неверника, критикујући цркву као "приземну организацију" која се бави трговином, чега се он и сваки "интимни верник" гади, Светислав Басара је говорио о "јереси светосавља" и пророчки нас упозорио да ћемо се "тек нагледати разних зала", а Вук Драшковић повлачио је паралеле са временом уочи Другог светског рата и улогом верских институција у друштвеним потресима резимирајући да у данашњим црквама има много сатана.

Стручњаци за медијавелистику, теологију и Српску православну цркву као "мајку свих зала", тако су нас подучили да не верујемо ономе што је написано, него њима. Јер ко боље познаје цркву и њене марифетлуке од блудног сина. Библијског, наравно.