Четвртог дана рата 1999. године, тада већ тешко рањеној Србији, обарање "невидљивог" америчког бомбардера у Буђановцима дошло је као мелем на ране. Слике поноса америчке и НАТО ратне машинерије у блату Срема, у некој њиви крај Буђановаца, слике Срба како на крилу обореног бомбардера играју коло, које те ноћи и наредних дана нису силазиле са ТВ екрана, коришћене као доказ да нису тако "невидљиви" и тако "недодирљиви", да се против њих може, родиле су и трачак наде, да ће све, можда, за који дан стати. Да ће се захуктала ратна машина зауставити, да ће рат и страдање, погибије недужног народа бити обустављени.
Била је то само илузија. Рат није стао, потрајао је још читавих 75 дана, донео земљи и народу неизрециве патње, тешка разарања, тоне осиромашеног уранијума, хиљаде бомби, хиљаде невино убијених, још једном се испоставило да српска суза нема родитеља.
Уз све друго, обарање "невидљивог", 27. марта 1999. године, Србији, њеним оружаним снагама, народу посебно, донело је и осећај поноса. Проврела је тог дана још једном стара ратничка крв, још једном стављен печат на одлуку да нема предаје, ма ко био на другој страни.
Јер, било је тешко и раније, па се нису подизале беле заставе.
Извините, нисмо знали да је невидљив
"После тог обарања, морал војске, морал народа се подигао до максимума. Подсећам дан раније била је велика трагедија, када су на небу изнад Србије оборена два МИГ-а 29, када је погинуо пилот Зоран Радосављевић. То је болно одјекнуло у српској јавности, у војсци, већ следећег дана оборен је понос њихове авијације", каже за РТ Балкан војни аналитичар Андреј Млакар говорећи о одјецима обарања Ф117 у Србији 1999. године.
Саговорник подсећа како је Весли Кларк у својим мемоарима касније описивао како су у Алијанси крили обарање овог авиона од своје јавности, бојећи се негативног публицитета.
"Обарање тог авиона био је огроман успех наших ракеташа. Ово посебно јер се 2020. сазнало да је 3. ракетни дивизион тешко оштетио још два Ф117, од којих се један једва довукао до Немачке и касније су оба авиона отписана. Тај губитак Американци су кроз признање пилота и званично потврдили. То је био највећи ударац који је могао бити забележен јер се радило о авиону који је био коришћен у Панами 1989. и у Ираку 1991. који је требало да промовише америчку моћ. Амерички експерти, војни стратези инсистирали су да је тај авион неуништив, да га је немогуће открити а још више да га је немогуће оборити. А онда дођу Срби и оборе га са 'невом'. Испоставило се да је авион био видљив на радару, да није невидљив, да је имао потпуно исти радарски одраз као и сви други авиони, да је то само била 'жвака' за медијску припрему. Тај одјек се пренео све до Ирана па Иранци сада, у случају обарања америчког Ф-35 користе нашу паролу – 'Извините, нисмо знали да је невидљив', каже Млакар.
Авион америчког ратног ваздухопловства "локид Ф-117А ноћни јастреб", са ознакама АФ 82 806 ХО, база Холоман, Нови Мексико, оборен је на данашњи дан, 27. марта 1999. године у 20 сати и 42 минута, четвртог дана бомбардовања Србије. Авион је оборио 3. дивизион 250. ракетне ПВО бригаде Војске СР Југославије којим је командовао потпуковник Золтан Дани. Бомбардер је пао погођен пројектилом из руског ракетног система "С-125 нева". Пао је у атару села Буђановци крај Руме.
Усијана лопта на небу
Мештани села те вечери у чуду су гледали како са неба на њиву крај села пада ужарена маса, нешто попут комете.
"Било је као да смо на 'Маракани', тако је сијало. То је била усијана лопта на небу. Сви који су гледали, касније су причали да им је изгледало као да ће да падне директно на њих. Тако је и мени у том тренутку изгледало", сведочио је касније мештанин Славољуб Јовановић.
У Ратном дневнику заменика команданта 3. ракетног дивизиона 250. рбр ПВО, потпуковника Ђорђа Аничића остао је запис:
"На ватрени положај стижем око 20.30 часова. Прилазећи средствима пролазим поред лансирне рампе. Ракете су на припреми, а угао нагиба велики. Лагани дрхтај тела, јер не знам шта се дешава у кабини. Улазим и седам на место помоћника руковаоца гађања уместо мајора Стоименова. Дани дрема ослоњен на блокове за управљање радом лансирних рампи. Нема близу циљева у ваздуху, има их на већим даљинама на разним азимутима. Одједном на показивачу осматрачког радара, на азимуту 195 уочавам циљ, на даљини од 23 километра. Кажем:'Дани, овај иде на нас!' Циљеви су се приближавали. На даљини 14-15 км и азимуту 210 степени руковалац гађања потпуковник Золтан Дани је наредио тражење циља. Ја сам наредио 'Антена' - укључено је зрачење нишанског радара. Тог момента почиње игра мачке и миша. Зрачимо више од 10 секунди неуспешно тражећи циљ. Наређујем: 'Прекини тражење-еквивалент!'", описује Аничић у свом ратном дневнику.
И наставља:
"После неколико тренутака Дани наређује тражење циља на азимуту 230, а ја моменат зрачења. Веома брзо, за пар секунди, циљ је пронађен, точкићи су шкљоцнули више пута, али оператори ручног праћења нису могли да га прихвате. Циљ је ишао у маневар великом угловном брзином. Зрачили смо више од 10 секунди. Поново је време зрачења предугачко и поново наређујем: 'Прекини тражење-еквивалент'!", пише потпуковник.
"Поново видим циљ на азимуту 240 степени и даљини од 14 км. Циљ врши маневар курсом, лепо се види на показивачима осматрачког радара. Покушавамо исти поступак трећи пут на азимуту 240. Точкићи официра вођења шкљоцају, оператори га губе. Таман сам мислио да ни овај покушај неће успети, када је старији водник Матић узвикнуо: 'Дај га, дај га, имам га'! Точкићи су шкљоцнули и оператори су га прихватили. Стабилно праћење, азимут 242 степена, даљина 14,5 км (…) Официр за вођење извештава: Азимут 250 степени, даљина 13 км", пише у ратном дневнику Аничића.
Скидај високи
"'Циљ уништи, метод т/т, лансирај!', командовао је Дани. Потмула експлозија. Старт прве ракете, после 5 секунди и друге. Муминовић извештава прва лансирана, прва захваћена, друга лансирана, друга није захваћена.'Како није захваћена?'- питам и устајем са столице радног места помоћника руковаоца гађања нагињем се преко главе оператора праћења по Ф2 да видим екране официра за вођење. Оператори стабилно прате. Посматрам екран официра за вођење ракета. Светлосни бљесак и експлозија прве ракете на циљу. Циљ је уништен. Наређујем: 'Скидај високи'! Даљина 10-11 км, азимут 270 степени-извештава официр вођења Муминовић. Седам назад на столицу и гледам екран осматрачког радара. Паника у ваздуху. Сви су се разбежали, нигде ни једног циља", описује Аничић тренутак обарања "невидљивог".
Наставља да су брзо добили команду "припрема за марш" и да је што пре требало напустити локацију са које су дејствовали.
"На радио-вестима у 22 часа чујемо да смо оборили Ф-117А. Олупина је пала у атар села Буђановци. Премештај на наредни ватрени положај је био врло брз. Еуфорија и морал знатно су порасли у јединици. Сви зову, честитају. Напетост је попустила. Нестало је грча. Повратила се вера да се нешто може урадити. Одушевљење је владало у народу околних села. Сви су нас посматрали са великим поштовањем", записао је Аничић.
Игра мачке и миша
Пилот обореног авиона потпуковник Дејл Зелко спашен је 6 сати после обарања. Спасилачка мисија била је у једном хеликоптеру МХ-60 и два МХ-53, спасавање пилота пратило је шест авиона А-10.
У свом ратном дневнику под насловом "Смена" Аничић је до танчина описао како је пролећних дана 1999. године изгледала игра мачке и миша, која је током 78 дана вођена између НАТО авијације и јединица ПВО.
"У таквим околностима једино тактичким радњама и поступцима можете остварити неки свој циљ, јер смо ми, у техничком смислу, били далеко инфериорнији у односу на противника. Само тактиком смо успели да дођемо до циља, придржавали смо се договореног на почетку рата. Знао сам да морамо бити веома брзи, да је то једини начин да нешто постигнемо и све време током трајања рата, кад год је НАТО применио нешто ново, видело се колико смо стварно били угрожени и као људи и као борбене посаде. Ми смо ратовали са њима за превласт над ваздушним простором, нажалост, без авијације, само уз помоћ ПВО", објаснио је Аничић говорећи тада за "Политику".
Остаци срушеног америчког авиона, највећи део, данас се чувају у Музеју ваздухопловства у Београду упркос захтевима америчких власти да се сви делови Ф-117 А врате у Америку. Део крила авиона налази се у оквиру сталне поставке меморијалне собе посвећене херојима 250. ракетне бригаде у команди те јединице на Бањици у Београду.
О обарању "невидљивог" снимљена су два филма, "21 секунд" и "Други састанак", режисера Жељка Мирковића. Пуковник Золтан Дани и потпуковник Дејл Зелко су актери филма "Други састанак".
Прича прати потпуковника Дејла Зелка бившег пилота Ф-117A који путује у Србију да се састане са пуковником Золтаном Данијем бившим командантом ракетног дивизиона који је тај авион оборио.
"Ту је и сцена у којој ме старији син Атила позива да заједно погледамо изјаву пилота Зелка. Син је то скинуо са интернета – Зелко прича о томе како му је било када је био оборен изнад Југославије. Ми то тада слушамо и син ме у једном тренутку спонтано пита шта бих ја рекао Дејлу кад би се једног дана срели? Одговорио сам да не бих имао ништа против јер смо обојица били професионалци и извршавали смо задатке које су пред нас постављали наши претпостављени и да бих му рекао: 'хајдемо на по једно пиће!'. Тог момента је Жељку Мирковићу синула идеја да се то и оствари и почели смо да радимо на филму "Други сусрет", сведочио је својевремено за "Блиц" пуковник Золтан Дани.