
Заборављени свети српски завет: Племе моје сном мртвијем спава...

Ни десетак дана није прошло, а прича о Србима са Космета који су, да би опстали у својим кућама и на својој косовској и метохијској земљи, на очевини и дедовини, принуђени да узму држављанство и личне карте лажне, измишљене, непријатељске државе, већ је пала у други план.
Заборављена је, гурнута под тепих. Нестала.

Тамо где свако остане сам са својом бригом, својим невољама, својим понижењем.
И пред службеницима код којих је и нож погача, који имају дискреционо, боље рећи апсолутно право да ураде ово или оно, да одлуче овако или онако.
Да издају "држављанство" и личну карту или то не ураде, да одбију да издају радну или боравишну дозволу, да некога оставе без права да даље остане у својој кући, на земљи на којој се родио, да друге оставе без посла, без права да се школују, да се, како им је воља или ћеф играју са туђим судбинама.
Приче из тих ходника, канцеларија, тамних и мрачних, тешко да ће кад угледати светло дана, пре ће остати као дубоке ране на душама оних који са фасциклама папира ових дана нестају у ходницима, канцеларијама косовских полицијских станица, чекајући да им тамо буде решена судбина.
Не знајући да им је судбина, уствари, одавно већ решена.
Како је давно рекао један од колега, гледајући Србе како по гробљима по Космету траже споменике својих најмилијих, срећни када их нађу у шибљу, на то се свела судбина, на то се свела срећа једног народа.
Тада срећни кад у шибљу нађу гроб неког свог, сада срећни кад добију личну карту и "држављанство" лажне државе.
И "косовско" држављанство, папир на коме потписом потврђују да признају лажну државу и лична карта на којој, уместо да су Срби, пише да су некакви "Косовари", само су, потврђују ми, понављају, ових дана познаници, пријатељи са Космета, још једна је од прича које ће брзо пасти у заборав, ако се то већ и није десило.
И, сем тога, осим понеког спорадичног текста по порталима, да ли се неко од сународника поменутих дечака, побунио, питао шта је са Албанцем који је ранио дечаке, да ли је осуђен, да ли је правда задовољена, да ли су дечацима зарасле ране? Да ли то некога интересује?
После колико дана су и Милорад и његова прича пали у заборав, гурнути под тепих и ко се данас уопште сећа да је Милорад, четврту или пету годину и даље труне у затвору? Или, код се данас још сећа Слађана Трајковића из Северне Митровице? Зна ли се шта о њему? Заболи ли кога, сем Слађанових ћерки и супруге срце за њим? Да ли је кога брига? Друге мученике који труну по затворима од Приштине до Истока да и не спомињемо. Помиње ли их неко сем најближе родбине?
Истог дана када је осуђен, Душко је, сем од његове фамилије и блиских пријатеља, одмах заборављен. Или, сећа ли се неко данас, колико је трајала, колико је била актуелна, колико брзо је пала не седму страницу портала, прича о оном Србину из Паралова који је стричевим колима пошао у Бујановац по лекове дементном оцу, па уместо да га пусте преко оног што ми зовемо "административним прелазом", тамо је добио батине, а албански полицајци, успут су му псовали "српску мајку", па су и он и дементни отац завршили са лисицама на рукама. Везани. Како је само брзо и та прича пала у заборав! Како је испричана, тако је заборављена. И шамари, и понижење, и псовање "српске мајке".
Да ли је ико у централној Србији, док смо сви ћутали пред тим вестима, о понижавању Срба, макар у себи опсовао, стегао песницу, зашкрипао зубима? Да ли му се скупила мука у желуцу, доле, испод срца? Или више ни за то нисмо способни?
"Било би ми драго када би неко данас, на годишњицу Погрома, направио анкету међу средњошколцима, студентима у централној Србији и питао их знају ли ко је Златибор Трајковић, или, ко је био и како је убијен монах Харитон? Не верујем да би више од пет одсто, можда ни толико, ни два одсто наших младих знало ко су ови људи, како су пострадали. Али, нису они за то криви, криви смо ми што им нисмо испричали", предложио ми је пре неки дан, на годишњицу Погрома пријатељ из Северне Митровице.
Подсећања ради, Златибор Трајковић пребијен је а затим и запаљен, жив је изгорео 17. марта 2004. године у Косову Пољу.
Монах, отац Харитон киднапован је од стране УЧК средином јуна 1999. године, неколико дана пре доласка КФОР-а на КиМ. Његово обезглављено тело нађено је после 13 месеци на албанском гробљу у селу Тасус крај Призрена. Глава монаха мученика није нађена ни до данас.
Пре који месец објављено је да је за последње четири године Косово и Метохију напустило 20 одсто Срба од оног што је тамо у међувремену остало.
Објављено је и да је на Космету од 437 села, засеока и насеља у којима су до 1999. живели Срби, најмање 312, а вероватно много више, етнички очишћено. Да тамо више нема српског увета. Како објављено тако је и заборављено. Никога ни душа да заболи.
Већ истог дана ове вести затрпане су другим, свежим, о рату на Блиском истоку, о рату на домаћој естради, о рату у домаћим ријалити програмима.
А уз то, иду и годишњи одмори. Хоће ли летовалишта по Блиском истоку бити доступна или неће?
Од оних 20 одсто Срба који су тихо отишли са Косова и Метохије, добар део стигао је у Србију.
Неупућени читалац, на основу коментара по друштвеним мрежама, лако би могао доћи до закључка да су са Косова и Метохије побегли од врућих колача, да су са Космета стигли са милионима у џеповима, да су у Србији покуповали виле, да им ништа не недостаје, да су сами тако хтели, а не да их је неко натерао.
Просто, овде нису добродошли.
"Шта треба урадити да се ситуација промени? Одговорићу питањем: Има ли смисла било шта набрајати док је Бриселски споразум на снази, а пут Србије и даље слепо везан за Европску унију? Ништа неће кренути набоље док не станемо испред огледала и погледамо себи у лице, ставимо обе руке на главу и упитамо се шта то радимо, али искрено. Ми, сами себе – не неко други. У оваквој ситуацији, на светском нивоу, чини се никада није било јасније којој се страни треба приклонити, и ко штити наше националне интересе, али, поновићу, прво сами себе треба да ударимо по глави не би ли се памети дозвали – власт (невезано у чијим је рукама), они који планирају да власт евентуално постану, и сам народ српски. Од нас све зависи", записала је пре који месец у "писмима са Косова" новинар Јања Гаћеша.
На другом месту, у једном од писама цитира блаженопочившег патријарха Павла:"Косово и Метохија није само питање српске територије. Пре и изнад свега, то је питање нашег духовног бића, јер смо се са Косовом и Метохијом рађали, расли, живели и сазревали као личности и народ, живели и умирали са косовским заветом. Зато је питање Косова и Метохије толико животно, психолошки и духовно-мистички везано за сваког од нас. Добро то знају силници овога света и управо желе колективно да повреде и казне православни српски народ; желе да га сломе и сатру, да од њега направе безобличну масу, да му одузму срце из недара… Покоравајући се Христовој вољи и науци, ми обелодањујемо њихово безакоње, њихово лицемерство, по много чему слично оном Пилатовом прању руку у крви Праведника."
"Где је крај пута којим смо пошли и којим незаустављиво напредујемо? Хоћемо ли стати, макар пред страхом од Бога ако не од поштовања према живима", пита ме пријатељ са Косова и Метохије. Не прича, а знам да се ломи, да оде са Косова и Метохије, остави све, или да погне главу, погази завет и оде по косовску личну карту.
Знам да је ближи првом решењу, ако ту решења уопште има. Уместо приче о томе, цитира ми Његоша: "Племе моје сном мртвијем спава, нада мном је небо затворено, не прима ми плача ни молитве".
Онда га загуше сузе.






