Џаба је Аљбин Курти пре годину и по дана прекречио мурал див-јунацима са Кошара у центру Северне Митровице. Нити је такав креч, ни таква фарба, она која може да прекречи, покрије, сакрије њихово херојство, створена нити ће кад бити направљена.
"Црн образ оном који је ово урадио а лица наших јунака са Кошара увек светла у Господа", рекли су ми тог јутра Срби у Северној Митровици гледајући прекречени мурал док се туга увлачила у срце свакога ко је тај призор гледао.
Кречење мурала, и јунацима са Кошара на коме је стајала порука "Јер, одавде нема назад", и мурала са ликовима патријарха Павла и митрополита Амфилохија била је тада још једна порука Србима да иду, да то није њихова земља, а ипак, нису отишли. Најтврђи су остали и остају.
На данашњи дан пре равно 27 година, био је 9. април 1999. године, на Велики петак, почела је битка за Кошаре. Једна у низу оних, најтежих каквих је у српској историји не мало. Битка која је постала један од највећих примера јунаштва, патриотизма, одрицања, пожртвовања у новијој српској историји.
Читавих 67 дана трајале су борбе на Кошарама, око карауле и по околним висовима. Јуриши НАТО пешадије, терориста ОВК подржаних од стране НАТО авијације и регуларних снага Војске Албаније на малу чету укопану на државној граници. Те борбе, до 10. јуна однеле су 108 живота српских граничара и припадника специјалних јединица ВЈ, добровољаца. Међу погинулима на српској страни било је 18 официра и подофицира, 50 редовних војника, 13 резервиста, 24 добровољаца, међу њима и Рус Виталиј Булах Глебович.
Циљ операције под кодним именом "Стрела" био је да се са албанске стране спроведе копнена инвазија на Косово и Метохију, да се пресеку комуникације између јединица ВЈ у Ђаковици и Призрену, на концу, заузимање ширег подручја Метохије.
За 67 дана, бројчано, технички, и у сваком другом погледу, сем срца и јунаштва вишеструко надмоћнија сила, једва да се помакла са почетних линија.
Питао сам прошле године, на годишњицу битке, књижевника Ненада Милкића, аутора три романа о Кошарама, има ли одговора на питање како се догодило да се у време општег пропадања и растакања земље, моралног, културног, економског, када смо мислили да за нас нема наде, да су нас идеолошки експерименти после 1945. уништили, да смо људи без вере, достојанства, традиције, наде, родило, одрасло, прерано сазрело таквих 100, 150, 200 јунака, који су стали на браник отаџбине...
"Деведесете, мрачне и безнадежне, када су и држава и нација биле на рубу пропасти изнедрила је људе управо попут тих момака, те деце на Кошарама. И, ако се мало осврнемо дубље у историју видећемо да је увек када је нацији и држави било најтеже, рађао се нови слој. Као клица која никне из наизглед јалове и пусте земље. То нам се дешава у скоро па правилним историјским циклусима. Управо један такав циклус је дошао крајем двадесетог века и опет се десило што и много пута пре – полажући свој живот, младост, здравље на олтар отаџбине, и натапајући сопственом крвљу њене темеље, издигли су се од овоземаљског и за живота се преселили у легенду и вечност", одговорио ми је тада Милкић.
Битка за Кошаре почела је 9. априла 1999. године у три ујутру масивном артиљеријском ватром са територије Албаније према караули Морина. Испоставило се, међутим, да је то био лажни, демонстративни напад како би се заварале српске снаге и српска команда а прави циљ био је, у ствари реон карауле Кошаре.
У првом ешалону напада, уз подршку НАТО авијације, биле су, процењује се, три бригаде припадника тзв. ОВК са укупно око 6.000 бораца. У првој фази дејствовало је најмање 1.500 до 3.000 терориста ОВК и са њима око 300 муџахедина и затим им се у другој фази напада прикључило још толико бораца.
У зору битке супротставило им се тек 120 војника Војске Југославије, граничара и старешина 53. граничног батаљона и још осморица војника на минобацачима из 125. моторизоване бригаде.
После напада на Морину, сат и по касније, око 4 и 30 ватра је пренета према Кошарама. После артиљеријске припреме следио је масовни јуриш пешадије ОВК, на српске граничаре ватра је отворена и од стране регуларне Војске Албаније.
Инструктори НАТО читаво то јутро увелико су радили као координатори ватре. Међу њима, тврде кредибилни извори, било је и припадника француске Легије странца.
Тог 9. априла напад терориста развијао се у три правца, према врху Раса Кошарес, према самој згради карауле Кошаре као и према врху Маја Глава, односно према граничном камену Ц4.
Тешке борбе, напади према врху Раса Кошарес, према згради карауле Кошаре и према врху Маја Глава трајале су читавог тог дана као и на Велику суботу. Једини назови успех нападача било је заузимање зграде карауле Кошаре која је, узгред речено, у том тренутку била напуштена.
У другом ешалону иза нападача, ишле су екипе западних информативних мрежа, Си-Ен-Ена, Би-Би-Сија, са задатком да известе о пробоју. Пробоја, међутим, није било. Остали су без приче.
У међувремену, припадници 53. граничног батаљона повукли су се према другој одбрамбеној линији, на положаје близу карауле које је било лакше бранити, стигла су појачања, од припадника специјалних јединица до прекаљених добровољаца, привучена су и артиљеријска оруђа... Пристигли су припадници 125. моторизоване бригаде, делови 72. бригаде за специјалне операција и 63. падобранске бригаде, као и делови 5. и 52. полицијског батаљона.
Ни следећих дана нападачи ни уз жестоку подршку НАТО авијације нису успевали да сломе отпор. Циљ није испуњен, продор у котлину Метохије је изостао.
Оно што је уследило био је контранапад јединца ВЈ на Маја Главу, фронт је стабилизован а линије су, мање – више, и поред бројних покушаја јуриша терориста, бомбардовања из ваздуха и са земље, употребе касетне муниције од стране НАТО бомбардера и стратега, остале непромењене до краја рата. Шта више, током маја, јединице ВЈ у том подручју успеле су да побољшају положаје и остваре предност упркос бројним и сталним нападима значајно надмоћнијег непријатеља, посебно НАТО авијације.
"На Kошарама су се у тих шездесет и нешто дана водиле крваве борбе, често пута прса у прса. Ту је било пуно херојских подвига које треба истаћи. Пример Ивана Васојевића Јагуара који је са 12 бораца протерао 300 припадника ОВK. На несрећу након два дана је погинуо од маскираног припадника ОВK јер је мислио да је наш војник", речи су адмирала Бошка Антића за "Косово онлајн", забележене на 25. годишњицу почетка битке на Кошарама.
За који дан биће равно 27 година како је на Кошарама, у рејону Маја Главе погинуо водник Иван Васојевић док је из рова извлачио свог рањеног војника. Војник је преживео, остао да сведочи о Ивану и његовој храбрости.
На гранични камен Ц4 на Кошарама који је са 12 војника бранио Васојевић насрнуло је 300 терориста из неке специјалне јединице УЧК. Иванов претпостављени сведочио је касније како је Ивану наредио да се повуче мало унатраг, и да затим, пред јаким непријатељским снагама, ако крене озбиљнији продор, повуче своју десетину на резервни положај, да не отвара ватру без преке потребе, да стрпљиво чека појачање.
Десетак минута касније, сведочио је Иванов претпостављени, преко радио везе чуо се водников глас, припремао је својих дванаест војника за јуриш... Чуло се потом једно громогласно "ураааа", Иванови старешине, војници негде на другим линијама, лево и десно, у рововима, као у "најлуђим филмовима" слушали су уживо јуриш њих 13 на 300. Салве плотуна и бомби. Прса у прса, око у око, бајонет на бајонет... Као плаха летња олуја.
Онда је наступила тишина, трајала је дуго и предуго. "Сви наши су изгинули", стрепели су мало даље Иванови старешине, војници на линији лево и десно, све док се Васојевић није јавио, рапортирао – "сви смо живи, имамо једног рањеног, непријатељ неутралисан, они који су преживели повукли су се дубоко преко границе, нисам извршио наређење о повлачењу, али јесам их неутралисао у противнпаду"...
Потпоручник Предраг Пеђа Леовац из Пљеваља погинуо је на Кошарама 14. априла 1999. године.
"Пеђа Леовац се више на жали, он се сада слави. Њега ће да жали његова породица, а ми остали треба да га славимо", рекао је недавно, подсећајући на јунака, пуковник Душко Шљиванчанин, тада командант 53. граничног батаљона.
Пола године пре погибије, на Свету Петку 1998. године Леовац је у борби са албанским терористима у рејону Кошара тешко рањен, куршум му је прошао кроз вилицу, лице скоро унакажено гелерима... Када се опоравио, вратио се својим војницима на караулу.
Када је мајка почела да га моли да остане, да се опорави, да се не враћа на Косово, одужио је свој дуг отаџбини, чула је одговор:
"Ако се не вратим, мајко, ко ће сачувати ону децу горе?! Ону децу горе…".
"А и он сам је још био дете, једва 24 године у њему, премало за гроб, довољно за вечност… Са животом се већ био опростио, не онако како то кукавице чине умирући по сто пута на дан, већ како крви Газиместана, Мојковца, Кајмакчалана доликује. Прежалио је себе да више ни једна мајка не зажали за сином", сведочио је, не тако давно Предрагов отац, Миле Леовац.