Ћирилица је српски идентитет

Ћирилица спада у највише културне вредности наше земље и у односу према њој се одражава наш однос према сопственој прошлости и будућности, каже у интервјуу за "Вечерње новости" проф. др Славко Петаковић, управник Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима Филолошког факултета у Београду.

Петаковић наглашава да је ћирилица једно од темељних обележја нашег културног бића, што је преточено и у слово закона, који каже да је ћирилица "упориште националног идентитета".

Поводом оцена појединаца да је ћирилица један од "камена спотицања" на путу Србије ка ЕУ, Петаковић наводи да нема разлога да нас било ко условљава губитком нашег националног идентитета и да на такву 'погодбу' не треба да пристанемо.

"Богатом националном баштином издавна смо једна од нити у везивном ткиву европске и светске културе, те смо у том погледу, равноправни са другим народима, домаћини у Србији и Европи", каже професор Петаковић и додаје да "нема потребе да нас у сопствену кућу неко пушта, условљавајући нас одрицањем од својих идентитетских обележја".

Професор Петаковић је и председник Друштва за српски језик и књижевност, које је одлучило да ђацима Русије и Украјине помогне да науче српски језик на којем слушају наставу, а не знају га.

Због тога је предложено да српски језик постане обавезан изборни предмет за ученике из ове две државе.

Утицај политике на културу и лингвистику

"Утицај политике на лингвистику је осведочен у тежњи политичких и културних елита држава насталих након распада Југославије да управо посредством језичког културног обрасца нађу упориште националној индивидуалности, при чему носиоци политичке моћи, са предумишљајем занемарују научне чињенице", оцењује проф. Петаковић.

Он додаје да "лингвисти не могу спречити утицај политике али га значајно могу релативизовати отпором заснованим на проучавању историје језика".

На питање шта предузети поводом чињенице да други народи у региону отимају српску културну баштину Петаковић наводи:

"Потребно је  упорно приказивати резултате систематског научног приступа у изучавању наше и туђе културне баштине уз непристајање на било какве политичке, идеолошке или неке друге калкулације којима се на простору негдашње заједничке државе настоји легализовати отимачина српског материјалног и нематеријалног наслеђа".

Дубровачка књижевност: Српска или Хрватска?

Поводом спорења око тога чија је дубровачка књижевност -српска или хрватска, професор је оценио да је српска филологија дала велики допринос проучавању дубровачке културне и књижевне историје и додао да нарочити углед имају посвећеници чија је специфична методологија рада постала толико самосвојна да су названи "Београдском рагузеолошком школом".

"Њен родоначелник је био је славни научник Павле Поповић, професор Београдског универзитета, чији је став да је 'дубровачка књижевност српска бар колико и хтрватска', сматран исправним од његових наследника, чија су најужа научна интересовања везана за дубровачку књижевност, готово по правилу, завређивала чланство у Српској академији наука", каже професор Петаковић.

Коментаришући своју ранију тврдњу да је "Дубровник можда највећа ризница грађе за проучавање историје средњовековне Србије", професор каже да су највећи корифеји наше историографије свој научни ауторитет стицали на изворишту, изучавајући грађу у дубровачком архиву.

"Њихови радови осветљавају дубоке и чврсте везе Дубровника и Србије, чије владаре су власти Републике Светог Влаха каткад називали јединственим пријатељима и заштитницима", поручио је Петаковић. 

Све ово нам говори, како поручује, да постоји духовна спојница између дубровачке и српске традиције, од давнина до новијих времена.